Песимиста наликује човеку који са страхом и жаљењем примећује како је његов зидни календар, с којег сваки дан откида лист, сваким даном све тањи и тањи. С друге стране, особа која се активно хвата у коштац с проблемима наликује човеку који опрезно скида сваки наредни лист са свог календара, и уредно и пажљиво га одлаже у страну, на гомилу већ раније отргнутих листова, након што претходно на полеђини листа запише шта му се тог дана догодило. Такав човек може бити поносан и срећан због читавог богатства које је садржано у таквим забелешкама, због читавог свог живота који је тако испуњено проживео.
Хоће ли њега погодити чињеница да постаје све старији?
Треба ли да завиди људима око себе и плаче због своје изгубљене младости? Има ли уопште разлога да завиди младом човеку; да му завиди на свим могућностима које су отворене пред њим, на будућност која пред њим стоји? “ Не, хвала“, помислиће. “ Уместо свих тих могућности ја иза себе, у својој прошлости, имам стварност; стварност сатана од свих послова што сам их обавио, од свих љубави што сам их волео и најзад, од свих патњи што сам их храбро пропратио. Највише сам поносан управо на те патње, иако оне нису нешто на чему ми се може завидети.“
Млади људи не би смели да допусте да их затрује свеопшти презир са којим друштво, претежно заокупљено проблемима младих, прилази старим људима. Буду ли они који су данас млади имали довољно среће да и сами остаре, имаће прилику да схвате и доживе осећање када се презир према старима окреће у презир према самом себи.
Логотерапија сматра да „нешто што је био“ још увек значи неки облик постојања, можда чак и најсигурнији. У реченици “ било, па прошло“, логотерапија ставља нагласак на реч „било“. Мартин Хајдегер је, приликом своје прве посете Бечу, дошао до мене и разговарали смо управо о тој теми. Да изрази своје слагање с мојим погледима на прошлост, он је на полеђини своје слике написао:
Das Vargangene geht;
Das Gewesene kommt.
Што у мом преводу глaси:
What pas passed has gone;
What is past, will come.
(Што је прошло, отишло је;
Што је прошлост, доћи ће)
Размотримо сад практичну примењивост логотерапијске онтологије, а посебно онтолошког времена. Замислите жену која је изгубила супруга после тек једне године брака; очајна је и не види никаквог смисла у будућем животу. За такву особу, много би значило када би могла да задржи своју једногодишњу срећу. Она ју је стога, такорећи, спасла у властитој прошлости. Нико, ништа и никада неће моћи украсти то добро скривено благо. Па и ако не буде имала деце и потомака, њен живот једноставно не може бити постати бесмислен, јер је у сигурно скровиште прошлости похранила најснажнији доживљај љубави који је осетила.
Међутим, може се поставити питање није ли то осећање заправо пролазно? Ко ће га спасти и одржати у животу када та удовица умре? Мој би одговор био: није важно да ли ми гледамо или мислимо на нешто што још увек постоји и што је у нама. То постоји и постојаће и даље, мислили ми на то или не. То једноставно постоји, независно од нашег постојања.
Истина је, кад умремо више ништа не можемо узети са собом; али, целовитост нашег живота, коју заокружујемо у самом часу смрти, лежи изван гроба и тамо остаје – иако, већ управо зато што је постала саставни део прошлости. Свет неће заборавити чак ни оно што смо ми сами заборавили, што је побегло из наше свести; то је постало део прошлости, а тиме остаје и део света.
Одредити, шта је то што представља део прошлости само према оном чега се неко сећа, била би субјективистички погрешна интерпретација наше онтологије времена. Та онтологија, међутим никако није кула од слоноваче на високом степену апстракције, него може бити схватљива и једноставном човеку ако му је прикажемо приступом. То се види из разговора који сам водио са једном пацијенткињом. Била је обесхрабрена и заокупљена мишљу о пролазности живота.“ пре или касније биће све готово“ , рекла је, „и ништа неће остати“. Нисам је могао уверити да пролазност живота нимало не одузима вредност његовом смислу и зато сам је изазвао питањем: „Јесте ли икада срели човека за чије сте успехе и понашање осетили дубоко поштовање?“ „Свакако“. одговорила је, „наш је породични лекар био посебан човек. како се само бринуо за своје пацијенте, како је само живео за њих…“ „Умро је?“, упитао сам. „Да“, одговорила је. “ Но, његов живот је био потпуно испуњен смислом, зар не?“ упитао сам. „Ако је, ичији живот имао смисла онда је то његов сигурно“, рекла је. „Али, зар није сва та смисленост његовог живота настала у тренутку његове смрти?“ упитао сам. „Никако“, одговорила је, „ништа не може променити чињеницу, да је његов живот стварно имао смисла“. Наставио сам да је изазивам: „А шта ако више ни један пацијент не цени то што дугује вашем породичном лекару?“ „Смисао остаје и даље“, промрмљала је.“ А, ако то ни један пацијент више не памти?“ „Остаје“ „А. шта када једног дана и пследњи од његових пацијената умре?“ „Остаје“.
Крај другог дела
Виктор Франкл – из књиге Не чујни вапај за смислом
