Виктор Франкл био је по много чему невероватан човек. Аустријски неуролог и психијатар, познат је и као један од оних који су преживели Холокауст. Најпознатији је као оснивач логотерапије, тј. терапије смислом, али и као научник који је, онда када га је живот бацио на колена и задао му најтеже ударце, из недаћа изашао уздигнуте главе и непобеђен.

Виктор Емил Франкл, један од најзначајнијих неуролога и психијатара послератног периода. Утемељио је логотерапију и егзистенцијалну анализу. Франкла сматрају оснивачем Треће бечке психијатријске школе, после психоанализе Сигмунда Фројда и индивидуалне психологије Алфреда Адлера.

Његов живот прича је о невероватној вољи појединца да преживи, истраје и на крају – победи!

Ужаси Холокауста

Још за време студија медицине, које је завршио 1930. године у Бечу, Франкл је био у контакту са Фројдом и Адлером и бавио се психијатријом. Сматрао је да је питање смисла кључно за превенцију суицида и тридесетих година лечио је хиљаде жена и младих склоних самоубиству. ⁠⁠

⁠Због јеврејског порекла му је након анексије Аустрије 1938. године било забрањено да држи приватну праксу. Уместо тога премештен је на чело Одељења за неурологију болнице Ротшилд, једине болнице у којој су могли бити лечени Јевреји у то доба. Иако је добио визу за Америку, како се она односила само на њега, одлучио је да остане да живи са родитељима, одбивши да их напусти.

Франклу је било дозвољено да лечи само Јевреје, али му је позиција лекара донекле пружала заштиту од депортације. Међу Јеврејима је тих дана стопа самоубистава била све већа и Франкл је све своје напоре усмерио ка томе да спаси што више људи тако што ће им вратити наду и помоћи да, и у таквом окружењу, пронађу вољу за животом.

Године 1941. Франкл је оженио Тили Гросер, медицинску сестру коју је упознао преко посла. Поред још једног пара, они су били последњи Јевреји у Бечу који су добили дозволу да ступе у брак. Ипак, њихова срећа није била дугог даха – у то време, трудне Јеврејке одмах су депортоване у логор, па је пар тешка срца одлучио да Тили абортира. Франкл је своју књигу “Нечујан вапај за смислом” посветио свом нерођеном детету.

Породица Франкл на крају ипак није успела да избегне судбину стотина хиљада Јевреја широм окупиране Европе. Франкл и Тили депортовани су у концентрациони логор Терезин. До краја рата, сви чланови Франклове породице, осим сестре која је емигрирала у Аустралију, убијени су. Преживео је само он.

Провео је три године у укупно четири концентрациона логора, укључујући и Аушвиц. Kасније је причао како га је у животу одржавала мисао да мора да поново напише књигу “Доктор и душа” коју је понео у рукопису у логор, али ју је изгубио. Kада му је било најтеже, замишљао је себе како у топлој, добро осветљеној сали држи предавање студентима о својим искуствима у логору, и то дистанцирање од свакодневних ужаса му је помогло да преживи.

Ослобођен је 1945. само да би открио да нико од његових најмилијих није преживео. Вољена Тили настрадала је у логору Берген-Белсен.

Несаломиви

Иако измучен страхотама и тухом, Франкл није поклекао. Напротив! Више него икад пре сматрао је да је потребан својим пацијентима и неуморно је почео да ради на развијању свог приступа психолошком лечењу.

⁠Своје капитално дело “Зашто се нисте убили: Тражење смисла живљења“ написао је за само девет дана 1945. године. У њему се поново суочио са искуствима из логора смрти и ставио питање смисла и егзистенцијалну филозофију у центар своје психотерапије.

Ова Франклова књига је на српски преведена тек 1994. али је за ту прилику Франкл написао предговор у коме поручује:

“Шансу да преживе имали су углавном они који су били психолошки усмерени на будућност, на неки задатак који треба да испуне у будућности, на смисао чије остварење их је у неку руку очекивало, или на неку особу која их је чекала с љубављу…

И питам се не би ли све то могло да се прошири изван појединачног људског живота и примени на продужење живота човечанства у целини. Можда је истина да и човечанство има своју шансу да преживи атомско доба ако се људи, и сви народи, окупе на заједничким задацима, ако сви буду захваћени не само оним што логотерапија назива вољом за смислом већ и заједничком вољом за једним заједничким смислом?”
Заступао је гледиште да је, пре свега, помирење прави пут ка излазу из катастрофа које је донео светски рат и Холокауст, притом одбацујући концепт колективне кривице, за коју сматра да иде руку под руку са потискивањем историје.⁠

Године 1955. постао је професор у Бечу, а 1970. основао је први Институт за логотерапију у том граду. Поново се оженио и добио ћерку Габријелу која је данас угледни дечији психолог.

Виктор Франкл је умро 2. септембра 1997. у 92. години живота. Иза њега је остала многобројна породица, као и 39 књига преведених на 40 светских језика и 29 почасних доктората широм света.

У његовом стану у Бечу је 2015. године основан музеј „Виктор Франкл“. ⁠

 

Текст је урађен у сарадњи са Аустријским културним форумом Београд.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име