После овог покушаја психолошког описивања и психопатолошког тумачења типичних карактерних црта становника концентрационог логора, можда се стиче утисак да на људско биће потпуно и неизбежно утиче логорска средина. И заиста je, у границама психологије концентрационог логора, управо логорски живот са свojом социјалном структуром, наизглед присилно, одређивао понашање логораша. Овде је оправдано упитати се: Шта ја са људском слободом? Зар не постоји духовна слобода понашања, слобода става према околини? Да ли је исправно натуралистичко гледање на свет и живот према коме човек није ништа друго него производ многоструких услова и детерминизама – било биолошких, психолошких или социјалних?Зар човек заиста није ништа више него резултат своје телесне конституције, карактерне диспозиције и друштвених околности? И коначно, да ли логорашеве pеакције на посебан свет концентрационог логора доказују да се он не може отети утицајима тог живота којима је присилно изложен? Зар он мора подлећи тим утицајима?

На ова питања можемо одговорити било начелно или из искуства. Искуство логорског живота показује да човек може другачије реаговати. Било је много примера, често херојских, који доказују да се апатија може надвладати и да се раздражљивост може контролисати. Човек може очувати делић духовне слободе и слободног става према околини чак и у тако страшним условима физичког и психичког притиска. Ко од преживелих логораша не би могао да прича о људима који сy обилазили зборна места и бараке, делећи негде добру реч, негде свој последњи комад хлеба? Ако их је и било мало, они ипак доказују да се човеку може одузети све осим једнога: базичне људске слободе да у свим околностима изабере своје држање, да прихвати свој сопствени пут. А бирати се морало непрестано! Сваки дан и сваки сат jе логорашу доносио прилику да створи неку одлуку којом би одређивао да ли ћe ce препустити силама које су претиле да му одузму његову праву личност, унутрашњу слободу и којом је одређивао да ли ћe бити играчка околине одричући се своје слободе да би се поистоветио са узорком типичног логораша.

Са тог становишта, духовне реакције становника логора су очигледно више од пуког израза неких телесних, духовних и друштвених услова мада сви ти услови (лоша исхрана, недовољно сна и разни духовни комплекси) у неку руку сугеришу да логораш мора да потпадне законитостима типичне логорашке психе. Последња анализа показује да је оно што је од човека, наизглед, створио логор ипак резултат унутрашње одлуке логораша. Начелно сваки човек, и у таквим околностима, може некако да одлучи шта ћe, у духовном смислу, да буде: типичан логораш или човек који и ту чува своје људско достојанство.Достојевски је једном рекао: „Jеднога се плашим: да не будем достојан својих патњи.“ Та мисао ми се често наметала када сам упознао оне мученичке ликове чије је понашање у логору, њихова патња и смрт потврдила чињеницу да се задњи делић слободе не може изгубити. Заиста се може рeћи да су они били достојни својих патњи. Доказали су да истинско трпљење значи унутрашње остварење. Духовна слобода, која се човеку не може одузети, пружа му до последњег даха могућност да осмисли свој живот. Јер, радни живот у коме човек може стваралачким чином да остварује вредности није једини живот смисао, нити је то само хедонистички живот који човеку пружа могућност да се испуни доживљајем лепоте у природи и уметности; већ свој смисао задржава и живот који, као у логору, више нема никакве шансе за остваривање стваралачких или хедонистичких вредности, него му једино још пружа шансу – морално највреднијег држања, тј. става који он заузима према коначној ограничености своје егзистенције.

Живот стварања и живот уживања вредности одавно му је ускрaћен. Али, смисао има не само стварање и уживане, већ, ако живот уопште има смисла, онда свој смисао мора имати и трпљење. Та патња некако спада у живот као и судбина и умирање. Тек невоља и смрт обједињују људски живот у јединствену целину.

Начин на који човек прихвата своју неумитну судбину и све патње које она собом доноси, начин на који носи свој крст пружа му многе могућности, па и у најтежим околностима и до његовог последњег даха, да свом животу да дубљи смисао. Према томе да ли је неко храбар, достојанствен и несебичан, или пак, у оштрој борби за самоодржање, заборавља на своју људскост па се срозава на животињски ниво, на шта је подсетила психологија логораша: према томе је човек и остварио или пропустио моралне могућности своје мучне ситуације и своје тешке судбине и према томе он jесте или није достојан своје патње.

Нико не треба да мисли да су ова размишљања изван овог света и предалеко од стварног живота. Истина, ретки су људи који су дорасли таквој моралној висини. Само ретки логораши су у потпуности сачували своју унутрашњу слободу и достигли оне вредности које омогућава патња. Али, чак и само један такав пример је довољан доказ да човека његова унутрашња снага може да уздигне изнад његове спољашње судбине. Таквих људи има много, свакако и ван концентрационог логора. Свуда је човек суочен са судбином и увек му се пружа могyћност да нешто оствари својим трпљењем. Довољно је помислити на судбину неизлечивих болесника. Једном сам прочитао писмо релативно младог пацијента који свом пријатељу јавља да је управо сазнао да су му дани одброjани и како се сећа неког филма о човеку који је достојанствено и храбро ишао у сусрет смрти. Тада му се чинило да jе то небески дар, а сада, писао jе даље, судбина и њему пружа такву шансу.

Виктор Франкл – ЗАШТО СЕ НИСТЕ УБИЛИ

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име