Ипак морамо знати да мит о сексу као извору ужитка и нечему прогресивном стварају људи који знају да се иза тога крије добар посао. Моју радозналост не побуђује само чињеница да млада генерација купује тај мит, већ и чињеница да она не види хипокризију која се иза њега крије. У времену у ком се тако прекорно гледа на хипокризију у питањима полности необично је да је примећена остаје очигледна хипокризија оних који заговарају и траже извесну слободу цензуре. Јел баш толико тешко схватити да им је главни циљ стицање неограничене слободе ради што веће зараде?
Истина је да ни један посао не може успети уколико нема захтева и потребе да се он ради. Сведоци смо да у данашњој култури постоји инфлација секса, како би то неко могао назвати. То је схватљиво само у ширим оквирима егзистенцијалне празнине и чињенице да човеку данас пориви и нагони више не говоре шта мора чинити нити му традиције и вредност показују шта би требало да чини, тако да он често уопште не зна шта у ствари жели да учини.
Као последица оваквог стања јавља се егзистенцијална празнина у којој сексуални либидо заправо хипертрофира, што је пак с друге стране, разлог да долази до инфлације секса. Као и сваки други облик инфлације – на тржишту цена, на пример – и сексуална је инфлација повезана са губитком вредности: полност је толико дехуманизована, да је изгубила сваку вредност. Чест је случај да полни живот човека не чини целину са његовим личним животом, већ се одвија само због задовољства. Таква деперсонализација полности је симптом егзистенцијалне фрустрације: фрустрације човекове тежње за смислом.
Толико о узроцима; али шта је с последицама? Што је више човек фрустриран у свом трагању за смислом, то ће пре и више „трчати за срећом“ – како се та појава назива још од времена америчке Декларације о независности. Човек који због фрустрираног трагања за смислом трчи за срећом неће далеко стићи – та ће трка само затровати и отупети његова чула. Најновијим проучавањем дошло је до закључка да човек који живи таквим животом, хтео – не хтео, мора доживети разочарање, јер се осећање среће може постићи тек ако се живи трансцендентно, односно само ако човек пред собом има ваљан разлог и вољу да нешто направи или ако се потпуно предаје човеку кога воли.
То је најочигледније у примеру среће у полном животу. Што више тежимо да постигнемо такву срећу то ћемо се више удаљавати од ње. Човек кога превише заокупља брига око властите потенције има и више изгледа да постане импотентан. Исти случај је и са женом која је настоји да сама себи докаже да је способна да доживи оргазам: што се више труди, то је већа могућност да ће бити фригидна. У својој прилично великој психијатријској пракси имао сам прилике да видим да се у великој већини случајева сексуалне неурозе узрок може пронаћи управу у оваквом стању ствари.
Већ сам у раније објављиваним радовима рекао како сексуално неуротични пацијенти често говоре да над полним животом и доживљајем лебди нека врста захтева. Због тога се мора настојати да се такви случајеви лече првенствено отклањањем тог осећања. Разрадио сам технику којом се такво лечење може спровести и први пут сам је објавио у енглеском часопису International Journal of Sexology (1952). Овде само желим да истакнем чињеницу да култура данашњице, захваљујући горе наведеним мотивима, од полног доживљаја прави идиотарију, а пред сексуално неуротичног појединца стално ставља нове захтеве чиме само потпомаже и јача његову неурозу.
Пилула за контрацепцију такође има улогу у свему томе. Она жени омогућава да поставља веће захтеве, и буде спонтана, због чега се догађа да мушкарци доживљавају полни однос као нешто што се од њих једноставно тражи. Амерички аутори чак нападају женски покрет за ослобођење зато што је у толикој мери ослободио жену старих табуа и забрана да чак и студенткиње захтевају полно задовољење – и то од својих колега. Последица тога је нов скуп проблема који носе различите називе као „импотенција међу студентима“ или „нови облик импотенције“
Нешто слично се догађа и на подручју субхуманог живота. Код неких врста риба јавља се појава да женке „кокетно“ пливају, из даљине мамећи мужјака који жели да се пари. Но, Конарад Лоренц је успео да постигне да се женске понашају сасвим супротно – да се силом приближавају мужјаку. Шта се догађало? Управо оно што бисмо очекивали и од студената које „нападају“ њихове колегинице: потпуна немоћ да дође до полног односа! Спомињући пилулу, говорили смо само о њеном пропратном дејству. Гледајући њену позитивну страну, морамо признати да је направила и непроцењиву услугу. Ако је истина да љубав полност чини људском, онда је пилула за контрацепцију помогла да полни живот више не повезујемо само са процесом рађања и продужетка врсте, већ му омогућавамо да постане и остане наравно чист израз љубави. Људска се полност не сме никада претворити у пуко оруђе у служби начела ужитка. Исто тако нам је јасно да она не сме представљати ни пуко средство да се дође до циља који пред нас представљају и нагон за рађањем. Пилула је такав живот човека ослободила такве тираније и дала му прилику да оствари своје праве могућности. Викторијански сексуални табуи и забране нестају; питањима и проблемима полности прилази се слободно. Ипак, не смемо заборавити да је слобода мач са две оштрице: прети да дегенерише у пуку разузданост и својевољност, уколико се не ужива и живи пуном одговорношћу.
Из књиге – Нечујни вапај за смислом
