Дослован превод израза „логотерапија“ јесте „лечење смислом“. Тај би се израз, наравно, могао превести и као „исцељивање смислом“, али то би дало прејак верски нагласак који у логотерапији није неопходно присутан. Логотерапија је у сваком случају психотерапија усресређена на мисао.
Појам „лечење смислом“ управо је супротан традиционалном ставу психотерапије који више представља смисао лечењем. И стварно, уколико традицинална психотерапија отворено погледа у очи проблему смисла и сврхе – то јест, схвати ли смисао и сврху у њиховој правој вредности тако што им порекло изводи из „одбрамбених механизама“ или „реакцијских формација“ – онда ће вам једноставно поручити како сте управо решили свој Едипов комплекс, отарасили се својих кастрацијских страхова и како ћете сада бити срећни, оживећете свој селф и властите могућности и постати оно за шта сте предодређени. Другим речима, смисао ће вам се указати сам од себе. не звучи ли то некако као: истражи најпре краљевство Фројда и Скинера па ће ти сви ови проблеми бити јасни.
Нажалост, то се тако не може решити. Штавише, показало се да се много чешће догађа да, ако се неуроза и може отклонити, када се она отклони остаје празнина. Такав је пацијент добро прилагођен и способан за рад, али му недостаје смисао. Пацијент није прихваћен као људско биће, што ће рећи, као живо биће које непрекидно тражи смисао; то тражење смисла, тако својствено човеку, није озбиљно схваћено у својој правој вредности, већ се сматрало пуком рационализацијом потиснуте несвесне психодинамике. Притом се превиђало или заборављало да је само онај човек који нађе тражени смисао спреман да пати и жртвује се ради тог смисла, спреман да положи и властити живот ако је потребно. С друге стране, ако смисао не постоји, човек је склон да себи одузме живот и спреман је да то учини чак и кад су задовољне све остале његове потребе.
Све ово је приближио извештај једног мог бившег студента: На једном америчком универзитету подвргнуто је испитивање 60 студената који су покушали самоубиство и 85 посто је изјавило да су то учинили зато што им се „живот учинио бесмисленим“. најважније је, међутим, да је 93 посто тих студената, који су патили од очигледног недостатка смисла живота, „било активно у друштвеном животу, да су то били добри студенти који су имали и добре односе са својим породицама“. Рекао бих да је то нечујан вапај за смислом и сигурно да случај овог универзитета није усамљен. Узимамо у обзир и запањујући постотак самоубистава међу америчким студентима који се као узрок смрти јавља на другом месту, непосредно иза саобраћајних несрећа. Покушаји самоубиства су вероватно и петнаест пута чешћи.
И то се догађа усред друштава пуних обиља и држава пуних благостања! Предуго смо сањали сан из којег се сада будимо: веровали смо да ће све бити у реду и да ће људи постати срећни унапредимо ли само њихов друштвено – економски положај. Истина је у томе да како је попустила борба за опстанак, појавило питање: опстанак ради чега? Данас има све више људи који имају своје животне услове, али не виде смисао за који би живели.
Има људи који су срећни и кад се нађу очи у очи с несрећом, и без обзира на патњу – зато што виде смисао! Смисао стварно има моћ исцељења.
Виктор Франкл – из књиге: Нечујни вапај за смислом
