Италија је одувек била привлачни циљ српских исељеничких кретања на запад. О томе сведоче бројни културни споменици: књиге, иконе, цркве, гробља, ћириличне надгробне плоче, повеље, библиотеке, палате, интернати – расути широм Апенинског полуострва. Њихову систематизацију и детаљан опис дала је др Мила Михајловић у књизи Повест Срба на Апенинском полуострву, објављеној недавно у партнерству Архива Војводине (Нови Сад) и римске издавачке куће Oltre il mare.
Најстарији трагови српског присуства на просторима данашње Италије датирају с краја деветог и почетка десетог века, кад су Срби насељавали северну Италију на позив бискупа из Аквилеје. Од тада је било више великих таласа сеоба Срба на Апенине. Првих година 11. века у италијанским документима до којих је дошла Мила Михајловић спомињу се замак Београд и српска села на простору данашње покрајине Фурланија – Јулијска Венеција.
У овој покрајини, у близини Удина, настао је Београд на Варму, град изузетно важан за српску историју: у њему су живела три српска деспота и четири српска светитеља: Свети Стефан Српски Слепи, Света Мати Ангелина Српска, Свети Максим Архиепископ Српски и Свети Јован Деспот Српски. Око године 1465. град Београд на Варму, заједно са целокупним феудом и свим припадајућим правима и привилегијама, купила је грофица Катарина Цељска, кћер деспота Ђурађа Бранковића и рођена сестра деспота Стефана Слепог. Ђурађ је био син Маре, најстарије кћери кнеза Лазара и кнегиње Милице. Срби су читавом крају донели економски и културни процват: Београд на Варму био је у своје време познат као један од најлепших и најбогатијих феудалних поседа у Фурланији.
Током историје град Београд утопио се у град Вармо, али у њему и данас постоје, бележи Мила Михајловић, Београдска улица, Улица замкова, Улица Градиште и Улица Светог Вида. Од славне средњевековне непобедиве тврђаве Београда остао је само један торањ, у међувремену претворен у црквени звоник.
За ове просторе у близини града Удина везано је и деловање породице Дечани, без сумње пореклом са српског Космета (из манастира Високи Дечани или околине). Тиберије Дечани, син Николе Дечанца, који се појављује у Удинама у првим деценијама 15. века, сматра се најзначајнијом фигуром италијанског хуманистичког права. Његово дело Трактат кривичног права (1590) означило је прекретницу у италијанској правној теорији и пракси. Тиберијев син Николо био је такође угледни правник и оратор Венецијанске републике.
Историчарка Михајловић (иначе рођена у Зрењанину, али образована у Риму, где живи више од три деценије) детаљно је обрадила и друга мања и већа српска културна средишта у Италији, посебно Трст и Венецију. Ова два града су и данас испуњена величанственим споменицима српске историје и културе, као и палатама које носе српска имена својих оригиналних градитеља. Тршћански Срби, који су почели масовно да се насељавају почетком 18. века, били су пуна два столећа креативни ствараоци не само италијанске већ и европске културе, и визионари модерног пословања. Захваљујући српском доприносу, Трст је био израстао у највећу луку Хабзбуршке царевине и један од највећих европских и светских центара пловидбе.
Венецијанске ћириличке штампарије
Својим сад већ легендарним родољубљем Срби из Трста били су кључни чинилац у изградњи српске националне државе и културе. У Трсту је 1869. завршена градња православног храма посвећеног Светом Спиродону, који је и данас највећа и најлепша црква у овом граду, истовремено и једна од најлепших православних цркава на свету. Уз бројне српске палате, у овом граду постоји и велика Српска библиотека са десетак хиљада књишких споменика, као и помпезно српско гробље које сведочи о материјалним моћима и друштвеном угледу српских породица. У Трсту су боравили многи српски ствараоци, а овде је Доситеј написао химничну песму Востани Сербије, на вест да су се Срби у матици, под вођством Карађорђа, дигли (1804) на устанак против Турака.
Тршћански Срби и данас представљају најбројнију мањинску националну заједницу у овом граду.
Посебно поглавље посвећено је месту Венеције у српској духовној повести. Прва српска значајнија веза с Венецијом била је удаја (1217) Ане Дандоло, унуке славног млетачког дужда Енрика Дандола, за српског краља Стефана Првовенчаног, с којим ће изродити синове Предислава, потоњег архиепископа Саву Другог, и српског краља Стефана Уроша Првог. Венчање је било уприличено у Венецији у великом стилу: одатле су младенци великом државном галијом „Моченига”, коју им је за ту прилику ставила на располагање Венеција, отпутовали преко мора у Далмацију, па даље наставили пут копном за Србију. Овај брак значајно је учврстио везе између Србије и Венеције, али и између Србије и Папске државе.
У 17. и 18. веку Венеција је била центар српског штампарства. У венецијанским ћириличким штампаријама су се још од првих деценија 16. века штампале књиге за Србију. У овом граду штампано је прво песничко дело у Срба (Горестни плач Захарија Орфелина), први српски буквар (Инока Саве), прва монографија на српском језику, први српски сонет итд. Године 1768. у Венецији је штампан први српски часопис, Славено-српски магазин.
Осим што су помагали разне духовне иницијативе у Србији, угледни Срби из Трста и Венеције били су познаваоци и широкогруде мецене уметничких идеја бројних стваралаца ондашње Италије и Европе. Михајловићева подсећа да је славни композитор Антонио Вивалди једну од својих опера (Истина у искушењу) посветио грофу Сави Владиславићу, потомку старе кнежевске породице из Херцеговине. Овај Србин имао је значајну улогу и у руској историји – поставио је границу између Русије и Кине по линији дугој шест хиљада километара. Опера посвећена Владиславићу изведена је премијерно 26. октобра 1720. и изазвала огромно интересовање. На првој страници опере штампане у Венецији 1720. стоји посвета: „Његовој екселенцији господину грофу Сави Владиславићу.” Опера је рођена у кући Саве Владиславића, чије је прво извођење српски гроф вероватно и финансирао. Неспорно је да је утицајни Владиславић код венецијанских власти изборио дозволу за њено јавно извођење.
Дар краља Милутина
У средњој и јужној Италији српске насеобине датирају још из десетог века. Најстарије писано сведочанство о томе постоји из 1290. године, када је посебним законом одређен положај српске дијаспоре. Српска велика краљица Јелена, супруга краља Стефана Уроша Првог, даровала је Цркви Светог Петра у Риму скупоцену икону Светог Петра и Павла, која се данас чува у Ватиканском музеју.
Многа вредна знамења чувене базилике Светог Николе у Барију дароване су од српских краљева. Међу њима је и сребрни олтар краља Уроша Другог Милутина из 1319, као и икона Светог Николе, коју је краљ Урош Трећи Дечански подарио 1327. у знак захвалности према Светом Николи, који му је, како је веровао, вратио вид. Дар краља Милутина је и олтар у пуном сребру и злату с Космета постављен изнад гробнице. У ризници ове цркве чува се и пергамент српског цара Стефана Душана, с његовим печатом од злата. Српски цар је овим документом одредио Дубровчанима да се део годишњег пореза који је Дубровник давао српском владару уступи у корист базилике.
Књига др Миле Михајловић резултат је увида у до сада мање познату или сасвим непознату грађу о везама Срба с Италијанима, али и о релевантном утицају српских миграција на економске, друштвене и културне токове на балканском и медитеранском простору.
Главни уредник ове драгоцене публикације је др Небојша Кузмановић, а рецензенти су др Дејан Булић, др Момчило Павловић и др Миливоје Павловић. Проф. Павловић је и аутор предговора у овој књизи.
Књига је богато опремљена фотографијама у боји, мапама и илустрацијама које документовано и акрибичко сведоче о некадашњем и садашњем српском присуству на Апенинском полуострву.
Извор: Политика
