Интернет и мреже се не могу забранити али се може и МОРА ограничити приступ и коришћење особама које су неурачунљиве. МЕДИЈИ МОРАЈУ да сносе одговорност за информације које пласирају у јавност, јер смо сви сведоци да им је дозвољено да уринирају по било коме а да нико никада није био санкционисан.
Данас је могуће испратити и лоцирати апсолутно сваког појединца који се конектује и бљује језив садржај по мрежама. То смо популарно назвали “хејтери” и шта ћемо даље са тим? У чему је проблем?
Можда у чињеници да је тај хејтерски став постао манир у свакодневној данашњој комуникацији. “Да комшији крава цркне” је постала млака мисао јер је капитализам и нови поредак поставио и нова правила. Иде се до истребљења, да цркне крава и сви они око ње што је поје и хране, да би МОЈА фарма са хибридним лудим кравама изашла на тржиште као једина валидна. Од Божијег стада постали смо стадо за одстрел неких пастира искривљеног ума у борби за материјалним. Виртуелни свет је у озбиљној мери преплетен са стварношћу, на жалост не само у млађој популацији, најбољи доказ за то су медији. У борби за прегледе и продају портали свакодневно јавно објављују страшне лажи и опскурне информације не бирајући речник, они подгревају и одржавају ту хејтерску културу допуштајући испод сваког текста језиве коментаре разуларене и безумне масе.
Да ли тиме што се бавим јавним послом и изложен сам јавности треба да трпим одвратне текстове и лажи о свом животу већ годинама? Да ли је баш сваком дозвољено да ми се кроз коментаре обраћа језиком мржње и претње? Kога да тужим и коме да га тужим, због тога што живим своју уметност и што волим жену која има више година од мене?
Ти медији и таква јавност оставља трага на комплетну популацију без обзира на године. Одатле је почела борба за популарношћу, бес и потреба за уништењем. Такав притисак не подноси свако на исти начин. Све док се успех буде мерио количином новца и статусним симболима у виду скупих сатова и аутомобила, док естетика буде голо женско тело без личности и ума, ми ћемо слушати пуцње и радовати се што у овој тури није метак погодио нас него тамо неког…. Психијатри су напустили своја радна места и оставили отворена врата од луднице а лајф коучи покушавају од зомбија да наплате тарифу. Ретки су отишли из града да боси стану на зелену траву, погледају у небо и тихо изговоре “Господе Исусе Христе Сине Божији… помилуј ме грешног”
