Вишевековни боравак Турака на простору Врања је у великој мери утицао на тај јужњачки градић. И много времена касније га красе бројне појединости из периода под турском влашћу.
Година је 1455. у Врању. Распала се српска средњовековна држава. Већ је прошло неколико месеци од када су Турци 14. јуна освојили Врање. Они су односу на Србе један посве другачији народ. Основна разлика између ова два народа је вера. Ислам код Турака, Православно Хришћанство код Срба. Исус и Алах, црква и џамија, звоник и минарет, све је различито.
Турци нису дошли вољом Срба. Стигли су са намером да наметну своје обичаје. Проповедање муслиманске вере је једна од најважнијих ствари за Турке.
Доминација се огледала у рушењу Православних цркава. Чак би на истом месту градили џамије. На тај начин су стекли доминацију над српским народом. Врање је било само мали део колача.
Бели мост је увек био симбол Врања. Испод њега вековима пролази река, тече баш као живот. Колико је само генерација прошло? Ма колико год времена пролазило, река је успевала да задржи блиставост.
Сам мост је, како назив каже, беле боје. Стоји чврсто, али река показује да време ипак пролази. У једноставној грађи Белог моста се заправо крије сва лепота и уметност. Не морају увек да се уграђују најскупљи украси и доводи најстручнији архитекта да би нека грађевина била лепа. Баш као и у животу. Није све у материјалном богатству, има нечега и у малим стварима. Бели мост је на први поглед обичан прелаз са једне на другу страну. Међутим, он има душу и много је више од тога.
Код Белог моста се налази црква Свете Петке. Није позната година, али грађена је између 12. и 13. века. Када су дошли Турци, био је постављен и крст, симбол Хришћанства.
Након што су Турци освојили Врање, поред Белог моста затекли су цркву Свете Петке. Народу у Врању је црква била веома важна, али Турцима није било мило што се она налази ту, чим су је угледали. Самовољно су одлучили да на месту цркве Свете Петке саграде џамију, место окупљања народа муслиманске вероисповести.
Временом, Турци су завршавали градњу џамије. Остало им је да заврше изградњу минарета, онога што је супротно звонику када се говори о цркви. Једноставно речено, то је висока кула на врху.
Једне вечери, након завршетка почетних радова на минарету, отишли су на спавање. Ноћ је била као и свака друга, мирно су спавали, осим што је владало благо узбуђење због почетка градње куле на врху, минарета.
У рану зору, пре свих, по магловитој калдрми Врања поносно је шетао Јусуф, један од најврснијих архитеката на том простору. Било је пусто, али главни архитекта је желео да ауторитативно обиђе минарет прво јутро након целодневног рада. Полако се приближавао ономе што је, иако радио стручно, замислио као уметничко дело архитектуре.
Пришао је, и минарет је био у делимичној магли. То га посебно збуни. Није могао да резонује шта је кула, а шта магла. Помисли да није устао прерано и протрља очи. Слика пред њим је још увек била иста. Додатно се приближио. Тада је могао да јасније види. Замагљење око врха куле му није било тек тако чудно.
Исколачи очи ка минарету. То није била магла која те превари када гледаш из даљине. Минарет је срушен! Шокирани Јусуф коленима тресну о земљу. Део грађевине је срушен, али остатак џамије је нетакнут!
Како је јутро одмицало, сунчеви зраци су све више осветљавали Врање. Гомила Турака и по неколико Срба су се окупили око турског архитекте и срушеног објекта. Настала је права пометња!
Турци су почели да нападају оно мало Врањанаца, али убрзо су почели и да изводе остале из кућа. Муслимани нису веровали да су Срби способни за тако нешто, али када је различита вера у питању, никад се не зна. Међусобни односи су постали још гори него што су били раније. Турци су сматрали да је то директан напад на њих и њихову религију. Почели су да гледају на Православље још попречније, тако да је и Србима било још горе.
Тада је ситуација у Врању била лоша по све. Турци су се охладили и осећали издано. Та два народа су и два различита света, али трудили су се да побољшавају односе. И тако одједном, Врањанци срушише минарет! На своја плећа су добијали тешке оптужбе и били су под још већом репресијом.
Наредних дана није било ништа боље. Врањанци су били под мрким погледима Турака. Наставили су са градњом и након новог дана градње отишли да спавају. Ипак, овог пута ствар нису препустили случају и послали једног Турчина да дежура.
Обичан турски радник је те ноћи свој задатак обављао озбиљно. Седео је на малој дрвеној столици и будан посматрао околину. Након неколико сати дежурства је посустао. Почела су да му се причињавају нека створења. Имала су дугу косу и крила. Тргнуо се мислећи да су га сопствени ум и вид преварили. Можда је и заспао? Ништа се није променило, испред очију му је било чисто, а у глави бистро. Та бића изгледају као на платну!
Чувар при себи није имао никакво оружје. Потрчао је скакући и машећи рукама према бићима која су личила на виле. Међутим, виле се нису обазирале на њега, чак ни у намери да престане да их узнемирава. Једино што је могао да уради је да заузме безбедан положај и немо посматра. Виле су биле око минарета који је почео да се руши. Турски стражар је потрчао назад у неверици. Није успео да види како су тачно непозната бића срушила минарет. Да ли су постојали алати, снага тела или су виле тајанственим моћима срушиле врх куле?
Избезумљени човек се вратио кући у којој иначе спава са више људи. Када је улетео унутра, пробудио је остале. И они су били у чуду. Пробуђени ноћу, а притом им овај не може објаснити о чему се ради. Споменуо је женска бића са малим крилима која су срушила минарет. Одмах су га прогласили лудим и вратили се на спавање.
Ујутру су ипак пожурили до грађевине за сваки случај. Видели су исти призор од пре неколико дана. Минарет је поново срушен. Поново су мислили да је то кривица Врањанаца. Човека који је чувао објекат кобне ноћи су неговали у његовом кревету. Односи између два народа различитих религија су постали још гори. Врло лако су одбацили причу о вилама које су рушиле.
Надаље се све вртело у круг. Турци би градили дању, а потом би затицали рушевину. Слали су више наоружаних људи, али ништа није помагало. Ујутру би слали у постељу оне који су били на терену судбоносних вечери. Још увек су кривили Православце и одбијали приче њихових стражара о бићима са крилима.
Дуга коса, крила и зла нарав, све је то било додатно шокантно због неистражених околности и мистерије која кружи око вила и целокупне ситуације.
Сукоби између две вере су се наставили дуже.
На крају, једном од Турчина паде на памет да предузму радикалан потез. Размислили су изван кутије и уградили крст! То је потпуни контраст. Спој две тако различите ствари је био неприхватљив, али Турцима није преостало друго рационално решење.
Невероватно, али успели су да заврше изградњу џамије. Да ли је уградња крста случајност, или не, остаје питање. Предузели су неочекивано, али комплетирали.
Међутим, иако су успели да изграде џамију, та срећа није ни била близу потешкоћама које су пролазили у прошлом времену.
Потом је наступио 31. јануар 1878. године, битан датум за људе који су били под турском влашћу. Ослободили су се од Турака.
Крај њихове владавине је био крај и за мистериозне догађаје из прошлости повезане са вилама које руше минарет.
Након ослобођења, Срби су срушили џамију, али чује се „Крстата џамија“ и наредних векова.
