Однедавно постала сам свесна једног термина који изражава целокупну тугу коју живимо. Реалност коју одбацујмо. Косово које предајемо. Традицију коју само уснама поштујемо.
Тај термин је „прави“ Србин. A онда сам разговарала са пријатељем из Грчке, који ми је посведочио да и тамо постоје ти „прави“. Само Грци, овог пута.
Шта је идентично тим „правим“ Србима односно Грцима? Пре свега то, што су у већини и што наслеђе предака стоји иза њих. Затим, способност да детектују да, иако су у већини, ипак мањина је та која их води и са којом се они не мире. Штавише – презиру их! Ипак, они неким чудом увек побеђују, како тамо, тако и овде, тако да су ти “прави“ увек опозиција. И увек упућни у знања која немају баш сви, нпр.- о плановима Бил Гејтса или пакту Сороша и Новог поретка итд. и сл.
У Грчкој се „прави“ не мире са политиком њихове Владе према мигрантима, куну се у Православље и презиру већину својих свештеника.
У Србији се „прави“ не мире са политиком наше Владе према мигрантима, куну се у Православље и презиру већину наших свештеника.
У Русији нема „правих“. Тамо постоје само РУСИ, и тамо постоји Влада која уме да каже ЊЕТ! Свакако, многи се и тамо не слажу са својом Владом али то је њихово право на ЊЕТ. Али оно што је суштинска разлика између наше и руске владе је та што Руси имају своју Владу, а ми тек квислиншку. Зато и постоје ти „прави“ који собом више терају сузе на очи него што откривају било коме, било шта. Сузе на очи јер собом указују на стварност у којој смо, и која је ропство које је прихваћено из ових или оних страхова. А зато тако јетки и љути напади на Владу и Цркву, јер у тим речима јесте презир према себи самима и тој немогућности да ишта другачије ураде, иако су „прави“.
Ипак нисмо довољно „прави“, да кажемо ЊЕТ!
Весна Јанежић
