Многи и родитељи и деца умеју да издекламују своја права предвиђена законом, али не и обавезе које предвиђа елементарно васпитање и здрав разум. Виде само себе, колектив је небитан, а предавач се срозава на ниво елементарне, лако замењиве послуге.

“Пита ме фејсбук о чему размишљам, па ја, не хотећи да признам шта ми заиста окупира мисли, хватам се за тему која ми се негде у позадини крчка, а на коју ме данас подсећају разне вести.

Елем, са једне стране, пише: “Светски дан просветних радника обележава се 5. октобра. Прогласиле су га Уједињене нације 1994. године, са циљем да се истакне улога учитеља у образовању и развоју деце и нагласе принципи и препоруке о положају учитеља и наставника.”

Са друге стране, већ неко време примећујем вести о томе да је наставник ошамарио ученика/ученицу или казнио на неки други начин, и размишљам како сам захвална што више не радим са туђом децом.

Тај посао сам радила дуго, веома сам га волела и била сам добра у томе; не само да то други кажу, већ кад нешто радимо ваљано, онда смо тога и свесни. Волела сам размену енергије коју сам остваривала са децом свих узраста, разноврсност комуникације, портрете које су ми поклањали окати петогодишњаци, сленгове нових тинејџера, смех, изазове, па чак и исцрпљеност на крају радног дана. Никада нисам повисила глас, никада нисам ударила шаком о сто. Успевала сам да остварим миран ауторитет и однос поштовања и поверења. Што је лепо, али није лако. Сећам се да сам једном рекла да се увече, после неколико везаних часова са децом, осећам као срећан исцеђен лимун, и заиста сам тако и мислила.

А онда је, у једном тренутку, кренуло да провејава неко другачије понашање, неки другачији однос.

Најилустративнији је био један дијалог са Мартом (тада 17год) која се припремала за један од међународних испита. Читало се тог дана, текст је био препун бројева јер је у томе и била поента: научити како се изговарају децимале, разломци, велики бројеви, проценти, и тако даље. Kада је на Марту дошао ред, кренула је да чита и да прескаче дословно сваки број. Зауставила сам је и вратила, објаснивши зашто је важно да их чита. Почела је испочетка и поново читала све осим њих. Друга деца су била стрпљива и мирна, али је било јасно да губимо време. Поново сам је зауставила, и мирно је замолила да чита како ваља или да каже ако не жели да чита, али да не малтретира ни мене ни друге.

На шта ме је Марта погледала право у очи и рекла:

“Ја ово плаћам и могу да малтретирам кога год хоћу.”

Застала сам, мирно одговорила да нисам видела њен уговор, да уколико та ставка стоји у њему, ја јој се унапред извињавам, да ћу колико сутрадан организовати састанак са управом школе и са њеним родитељима (подсетивши је да часове плаћају они, а не она) и да ћу се, уколико уговор заиста предвиђа опцију малтретирања, поново извинити и њој и њима, а да сам сигурна да ће ме школа адекватно санкционисати. До тада, међутим, додала сам, молим је да чита како ваља или да не чита, јер и родитељи свих осталих полазника такође плаћају часове.

Одлучила је да не чита.

Убрзо након тога десила су се још два испада из сличног жанра (мени и колегама) и ја сам схватила да се времена мењају. Да многи и родитељи и деца умеју да издекламују своја права предвиђена законом, али не и обавезе које предвиђа елементарно васпитање и здрав разум. Да виде само себе, да је колектив небитан, а да се предавач срозава на ниво елементарне, лако замењиве послуге.
Kако је за то време било у државним школама, то не знам, а не смем ни да замислим.

Схватила сам да ја тако нећу, дигла сидро и испловила из тих мора.

Да ли ми тај посао недостаје? Све оно што сам горе навела, све то сам неизмерно волела, и волим кад данас сретнем неке младе људе који пређу улицу да би ми се јавили, збуњени да ли да кажу ви или ти, и срећни што ме виде. Тад схватим да заиста јесам радила много тога како треба. Али волим и себе, и драго ми је да сам имала одступницу и храброст да изађем из нечега што је постепено кренуло да се урушава и временом претворило у све оно што не би требало да буде.

Kо је за то крив, како је тачно текао суноврат, да ли га је могуће зауставити и како, такође не знам, али жалим све: и за оним временом, за обостраним ужитком у размени знања, жалим просветне раднике који су потцењени, потплаћени и беспомоћни, доведени до степена лудила да им пада на памет да посегну за физичким кажњавањем, жалим и нормалне људе/децу који морају око себе да трпе разне марте и њене родитеље, а жалим и марте. Јер, агресија је увек знак огромне несигурности и страха, те мора бити страшно и тужно живети у таквој језивој дефанзиви од света ком, хтели – не хтели, припадамо. Света који уме да обележи дан овога или онога, а већ колико сутрадан, на то нешто инстантно заборави.”

Весна Радовановић. преводилац и драматург Југословенског драмског позоришта

 

ФБ – Весна Радовановић

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име