Дођоше ти дани одвећ распродани…
Дође та олуја коју слутих, туго…
Док говори труле у мук умотани
Испразне се мисли слушају предуго.
Можда ће кораци што се споро вуку
И о кућни праг се спотачињу тромо
Спознат’ праву зору по боји и звуку,
Разликоват’ ходање сапето и тромо.
Једнога дана у блискоме сутра
Кад попусте вреће лажима пуњене
Просуће се кривња на крвава јутра.
Кад истина куне, стижу клетве њене.
Много си слабашна сорто изморена.
Све су ти се нити у чвор помрсиле…
Изнутра ти душа сумњом сатрвена,
А с поља те стилсле помрчине силе.
Кад олуја прође, кад се сунце роди,
Када се отворе утврде и јаме,
Ти ћеш знати роде да пут ка слободи
Прво мора проћи кроз ходнике таме.
literaryworkshopkordun.com
