Године 1920. два закона су трајно променила Сједињене Америчке Државе: закон о увођењу права гласа за жене и закон о забрани производње и точења алкохолних пића. Догодило се то у време председниковања демократе Вудроа Вилсона, који је годину дана пре тога добио Нобелову награду за мир. Покушавао је да спречи оба закона. Код нас је пре свега познат по пријатељству са Михајлом Пупином, залагању за оснивање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, па је недавно Београд на води добио Булевар Вудроа Вилсона.
На први поглед, право гласа за жене и забрана алкохола позната као прохибиција немају везе једно с другим, али посредно ипак имају. Женски хришћански савез основан 1873. године снажно се залагао за забрану алкохола, јер су тешко експлоатисани радници утеху тражили у алкохолним пићима и зачас би пропили бедну надницу. Пошто жене нису имале право гласа, политичари се нису много обазирали на тај захтев.
Утицај америчких жена је нагло порастао за време Првог светског рата, већина мушкараца била је на фронту, оне су преузеле послове у фабрикама, саме водиле породичне послове, издржавале децу и старије чланове породице. Конзервативни Вилсон био је пореклом из јужне државе Вирџиније, у почетку је био против давања права гласа женама, али је под притиском Демократске партије и своје енергичне друге жене Идит Болинг Голт Вилсон променио мишљење. Против предлога 18. амандмана на Устав САД који је забрањивао алкохол, а већ био прихваћен у Конгресу, Вилсон је прво уложио вето. После мучне дебате и Конгрес и Сенат су са двотрећинском већином одбацили председнички вето, па су тај амандман и такозвани Волстедов акт – формално се звао Натионал Прохибитион Ацт – ступили на снагу 16. јануара 1920. као део Устава САД.
Прохибициони законски акти своде се на одредбу: „Забрањени су производња, продаја и транспорт опојних течности и њихов увоз и извоз из Сједињених Америчких Држава уколико су као пиће предвиђене за конзумацију.“ Спровођење овог закона препуштено је савезним државама.
Закон о прохибицији у САД био је на снази само тринаест година. Укинут је под председништвом Френклина Рузвелта 23. марта 1933. потписивањем амандмана на Волстедов акт. Ипак је оставио дубок траг на америчко друштво, неке од највећих пословних империја и мафијашких организација настале су на шверцу и илегалној производњи и точењу алкохола.
ПИЈАНИ НОЈЕ
Писани трагови развоја човечанства постоје преко 5000 година. Од самог почетка помињу се алкохолна пића и пијанство, конкретно вино и пиво, али чак и пре њих медовина. Легенде воде још много дубље у прошлост. Једна од најстаријих прича уопште која у Старом завету говори о потопу, о Ноју и Нојевој барци, казује да је тај пророк смислио како да прави вино. Пошто је са синовима и животињама спасен сишао са барке у којој су сви они и по два примерка сваке врсте животиња преживели потоп, толико се напио да је лежао без свести. Таквог су га нашли синови и видели његову срамотну голотињу. Такође, у Старом завету се наводи да су после пропасти Содоме и Гоморе Лотове ћерке напиле оца вином и навеле га да спава са њима, па су затруднеле. Такви митови не настају ако немају неку реалну подлогу.
Немачки писац Герт фон Паченски у својој Историји културе јела и пића сматра да је медовина прво алкохолно пиће које је човек открио и износи претпоставку како је настала. Висока количина шећера у меду довела је до његовог врења када је у зделу са медом случајно пала кишница, а човек је то окусио и приметио да такво пиће доноси неко чудно осећање – да опија. Медовина је била позната код старих народа свих континената осим Америке, тамо су Индијанци у Канади алкохолно пиће правили од јаворовог сирупа, а у јужној Америци од кукуруза или биљке маниоке.
Рељефи у гробницама старог Египта показују како су хиљадама година пре нове ере изгледале производња и конзумација вина и пива. У гробници фараона Шкорпиона I (33. век пре нове ере) пронађено је 700 врчева вина. Држава је робовима на изградњи пирамида давала по врч пива дневно. Пиво су вариле пекаре, за време прохибиције се у Америци то пиће у домаћим условима правило на исти начин као хиљадама година раније. У друштвено високо развијеном старом Египту вино и пиво су означавали и социјалне разлике: владари, његови блиски сарадници и богаташи пили су вино из сопствених винограда или увезених из Грчке, сиротиња и робови пили су пиво, али сви су пили и опијали се, баш сви.
Много су пили и стари Асирци, Месопотамци, Грци. Аристотел, који је имао ставове о свему и свачему, бавио се чак и типологијом пијанства: „Ко је пијан од вина пада на лице, а жртве пива на леђа.“ Платон је упозоравао да мушкарци млађи од осамнаест година не треба много да пију, али за старије од четрдесет година је природно да се опијају да би заборавили бриге. Карактеристично је да најстарији филозофи жене уопште не помињу у том контексту, али када је реч о боговима задуженим за вино, Бахусу и Дионису, и те како су присутне, јер пијанке доводе и до секса, претварају се у баханалије. Пијанство и полни чин били су и остали најстраснији доживљаји људске врсте. Већ то указује на свашта што ћемо хиљадама година касније видети у Америци за време прохибиције: у тајним гостионицама у којима се точило забрањено пиће царевала је и такође забрањена проституција.
Од када постоји заједнички живот врсте хомо сапијенс, од када се јавља првобитна заједница јединке, те заједнице трагају за срећом и налазе средства да је себи прибаве макар на тренутке, и то не само храном и размножавањем. Марксизам нас је некада учио да су у првобитној заједници средства за производњу била заједничка, али не помиње алкохол и друга опојна средства, нити да ли су се делила подједнако. Чисто сумњам, али сигурно су знали за њих.
ХАЈДЕ ДА ПОПИЈЕМО
Још из времена старог Рима и Кине познати су прописи који одређују умереност при конзумирању алкохолних пића. Кодекс Хамурабија настао око 1750 година пре нове ере предвиђа хапшење особа које пијане галаме у јавности. У Кини се у деветом веку пре нове ере чак прети смртном казном веледостојницима који се опијају мимо званичних банкета, а прости људи се упозоравају да пију само у време верских празника.
До прве радикалне и релативно успешне потпуне забране трошења алкохолних пића долази тек у VII веку са појавом ислама. Пророк Мухамед је наредио да се винопије санкционишу са четрдесет удараца бичем, а калифа Умар је удвостручио ту казну. Богаташи и њихове жене и метресе су свеједно налазили начина да заобиђу забране, навраћали су у јеврејске и хришћанске крчме, па и у хришћанске манастире познате по одличним винима.
Папу Мартина IV (1210–1285) Данте описује у својој Божанској трагедији како у чистилишту ждере јегуље. Тај првосвештеник римокатоличке цркве заправо се звао Маринус, али у хроникама је остао Мартин по немачком, иако је по рођењу био Француз, више боравио, па и умро у родној земљи, слушао њеног краља и није много марио за Ватикан. Њему се приписује да је излазећи са неког мучног конзисторија – дебатног скупа папе са кардиналима – уздахнуо да му је доста муке хришћанске: „… Дакле, хајде да попијемо!“ – (Ерго бибамус!). Та је изрека ушла у студентске песме које се отада певају све до данас. Гете је под тим насловом написао песму.
ВЕРА И ВИНО
Не заборавимо да су хришћански верници који приликом причести додирују уснама вино у пехару поистовећујући га са „крвљу господњом“ умногоме допринели култу вина. Вино није важно само за јудаизам и хришћанство, јер је саставни део култних обреда. У Кини још у време династије Цу – трећи век пре нове ере – постојао је запис о томе шта је најгоре после смрти, па се као зло наводи што више нема гозби са четири врсте вина. У доба Танга – 7. до 9. век – поред већ изграђених, добрих друмова постојале су гостионице у којима се точило вино.
А друге велике религије? Хиндуизам опијање схвата као део верског ритуала. Будизам не забрањује конзумацију вина, али не препоручује средства која опијају (алкохол и дроге). Строго против алкохола је искључиво Ислам, а то је вероисповест која се почетком 21. века највише шири.
Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД
prometej.ba
