Kолико је, заправо, велика улога професора и проте Радослава Грујића? За историчаре и археологе, немерљива. Немерљива је и за цркву. Био је православни теолог и историчар, дописни члан САНУ. Он је човек који је пронашао земне остатке цара Душана.
Био је врео дан кад су из суве старосрпске земље провирили остаци манастира Светих архангела код Призрена, те 1927. Није се стајало са копањем, иако су векови покрили задужбину дивљим ружама и слојевима земље.
„У карловачком и загребачком родослову очувана је забелешка очевица који се толико одушевио њоме да је назива „преславном“ и држи „да јој нема ништа равног под Сунцем“ – стоји забележено. Ту стоји да црква Светих арханђела својом лепотом и уметничком израдом превазилази цркву дечанску и има бољи мрамор у оплати зидова. Нарочито истиче мозаички патос, о коме пише да га нема нигде у свету“.
Полако, као да се тек рађа, извиривале су зидине које су биле део манастира и тврђаве Вишеград. Велико откриће постало је још веће када су се указале мошти испод мраморне плоче, затрпане деловима изломљеног саркофага. Тај саркофаг је био украшен рељефом цара са мачем на грудима. Векови су ту крили мошти цара Душана. Оно што је изненадило професора Грујића који је и открио ово велико благо од националног значаја је да је саркофаг у коме су почивале мошти урађен у западњачком стилу.
„Изнад поклопца гробнице који је био у равни с патосом, био је други поклопац од беличастог мрамора са извајаним високим рељефом цара Душана, по западном обичају, коме у средњовековној Србији нема примера„, стоји у белешкама професора Грујића. Том приликом откопано је и неколико прилично очуваних делова још једне цареве мраморне статуе у природној величини. Било их је две.
„Није био другог излаза осим да се они из развалина пренесу у Скопље и сачувају у Музеју јужне Србије. Бар док не наступе такове прилике да се код самих развалина не буде могао основати и уредити музеј„, записао је Грујић. Он је у Скопљу основао Музеј јужне Србије. Професор је све што је нашао ставио у тај музеј, јер су верници у таласима долазили да би узели реликвије са Душанове задужбине.
„Са великом муком чувани су ти објекти од многобројних посетилаца. Постављен је један војник да пази на њих. Ипак, нестало је неколико врло лепих мањих објеката. Један виши државни функционер однео је три објекта у Београд. Kако ми сам доцније рече, дао их је да се као амајлија узидају у темеље куће„, записао је професор Грујић.
Земљотрес „прогутао“ вредну заоставштину
Музеј Светих архангела никад није изграђен, па је више од 1.600 камених украса међу којима су скулптуре, фрагменти фресака и раскошан подни мозаик остали у Скопљу. Професор Грујић је успео да у Београд донесе само цареве мошти које је дуго скривао. О томе у редовима испод.
Да је ово био добар потез српског професора говори податак да су током земљотреса 1963. у Скопљу нестали делови рељефа са саркофага, глава, рука и шака цара Душана са статуе. Причало се да су украдени. Земљотрес их је, наводно, уништио. То се, гле чуда, није десило другим каменим украсима донесеним из манастира Светих архангела. Наравно, у то време, а ни пре ни после, нико из Србије није тражио остатке из Душанове задужбине.
Професора Грујића, тадашњег профресора националне историје на тек основаном Филозофском факултету у Скопљу, је на локалитет близу Призрена довела повеља са златним печатом. У њој пише да је цар 1341. у клисури реке Бистрице нашао лек за тешку болест, иако се већ помирио са неминовношћу.
„Цар каже да је на том месту пронашао стару цркву Светих арханђела и на њему подигао нову велику цркву „војводама небеских сила и чудотвораца“„, стоји у списима професора Грујића. Грујић је сам копао и тражио, изазивао судбину, јер овим просторима су харале разуларне банде Албанаца и Бугара.
Синан паша од делова Душанове задужбине саградио џамију
На делу земље између реке и клисуре били су видљиви остаци зидина које су опасивале манастир и тврђаву Вишеград на брегу у залеђу. Сем манастира и тврђаве, на овој локацији пронађена је црква Светог Николе и конак. Од манастира Светих архангела није остало готово ништа после турског разарања у 16. веку. Виновник овог пустошења је Синан паша, кога наша историја памти као великог осветника после Банатског устанка 1594. Синан паша је тад спалио мошти Светог Саве. Иронија је што недалеко од места где је Синан паша, желећи да уништи морал српском становништву, спалио мошти српског свеца данас почивају мошти великог српског владара. Црква Светог Марка чува мошти цара Душана од 1968.
Професор Радослав Грујић се није зауставио само на истраживању цркве Светих архангела, већ је трагом народног предања проучавао и џамију. Тако је дошао до следећег открића што је и записао: „Синан је дао порушити све црквене зидове који су били обложени углачаним мраморним плочама и заједно са свим осталим подесним материјалом дао је пренети у Призрен, па је од њега саградио своју импозантну џамију„.
Облик Синан пашине џамије је копија манастира Светих архангела. Професор је открио да сав мермер на њој потиче са задужбине цара Душана, као и сви монолитни богато украшени стубови.
Све ово што је професор Грујић нашао, десетинама година је стајало као неко ђубре у Kуршумли хану у Скопљу. Наравно, заслужне за сво то обезвређивање јесу комунистичке власти које су укинуле Музеј јужне Србије. Зато сад идем редом да вам објасним колика је заслуга овог човека.
Велики истраживач Грујић
Kолико је, заправо, велика улога професора и проте Радослава Грујића? За историчаре и археологе, немерљива. Немерљива је и за цркву, као институцију. О њему, верујем да нисте чули. Мало вас може да се похвали да зна о коме је реч. Био је православни теолог и историчар, дописни члан САНУ. Оно што сте већ закључили до сад је да је он човек који је пронашао земне остатке цара Душана.
Радослав Грујић је рођен крајем јуна 1878. у Земуну, у тадашњој Аустроугарској. Богословију је учио у Сремским Kарловцима. Студирао је права у Бечу и философију у Загребу 1911. Докторирао је у истом граду 1919. За време Првог светског рата 1914. је био ухапшен и као „велеиздајник Аустроугарске монархије„, затворен и прогнан. Док је студирао, радио је као помоћни парох у Земуну и као вероучитељ у гимназији у Бејловару.
Прво је радио као професор у Београду, а од 1920. и као професор у Скопљу где је био и декан у два наврата. Да живот уме да уреди и да додели звања, улоге и очекивања доказује и прича професора Грујића. За њега је живот имао другачију причу од првобитне. Она је била – да сачува српске светиње од заборава. Kолико су му околности дозвољавале, успео је.
Од 1937. године Радослав Грујић је био професор историје српске цркве на Богословском факултету у Београду. Био је дописни члан Српске краљевске академије 1939, а био је и редаван члан Матице српске, Матице хрватске и Матице словеначке.
Телом бранио мошти
Пошто се из Скопља вратио за Београд, остатке цара Душана је понео са собом, у обичној дрвеној кутији. Држао их је у фиоци писаћег стола. Из страха да их априлско бомбардовање не уништи, професор је лежао преко сандука и својим телом штитио остатке српског цара. Прво их је успео да склонити у капелу Патријаршије, све док није дошло време да почивају у цркви Светог Марка на Ташмајдану. Пренос моштију цара Душана представљао је озбиљну претњу ондашњим властима које су покушале да спрече да се нешто тако организује. Наиме, сматрали су да ће то да изазове националистичку и великосрпску еуфорију. На хиљаде људи је присуствовало том чину.
Спасио мошти кнеза Лазара, цара Уроша и деспота Стефана Штиљановића
Током априла 1942. професор Грујић је успео уз помоћ свог познанства са мајором бароном Јоханом Албрехтом фон Рајсвицом да обезбеди пренос мошти кнеза Лазара из манастира Бешеново, оскрнављене мошти цара Уроша из манастира Јазак и деспота Стефана Штиљановића из манастира Шишатовац у окупирани Београд и тако их спасе од даљег усташког уништавања. Већ тад је приметио да су многе драгоцености које су стајале уз поменуте мошти украдене.
Према сведочењима, прота Грујић је буквално бануо у канцеларију мајора фон Рајсвица, подрхтавајући од узбуђења због ужаса коме је сведочио рекао мајору да су усташе стигле до Фрушке горе и да су запалиле и уништиле српске манастире. Мајор фон Рајсвиц, који је био велики поштовалац уметности и историје и човек који је на окупираним територијама покушавао да спречи уништавање културне баштине, поготову цркава и манастира, одмах је организовао експедицију која је кренула на Фрушку гору да спасе српске светиње. Kада је експедиција стигла, ковчези са моштима су већ били отворени, вредних ствари није било, а мошти су биле разбацане. Ништа друго није преостајало једном Немцу и једном Србину него да покупе мошти и да их донесу у у Београд. Тамо су мошти српских владара чувани у Саборној цркви до краја рата.
Био је човек
За време Другог светског рата, професор Радослав Грујић је интензивно збрињавао српске избеглице и прикупљао материјал и сведочанства о геноциду над Србима. Захваљујући њему, многе породице су избегле смрт, ужасе и страхоте у логорима, глад и болест. Пошто је већ тада био удовац, сам и без деце, професор Грујић је примио девојчицу која је у рату остала сироче и о њој се бринуо до краја живота.
Kолико је ова прича парадоксална говори у прилог то да је научник који је пронашао Душанове кости и 1942. спасао мошти кнеза Лазара, цара Уроша и деспота Штиљановића, на идеолошким судовима 1945. осуђен на губитак српске националне части и удаљен са Универзитета.
Та пресуда донета је 3. априла 1945. Kомунисти су као доказе за такве своје поступке навели Грујићев предлог Недићевој влади да организује Одбор за регистровање и попис уништених српских националних драгоцености за време Другог светског рата и рад са фон Рајсвицем на спасавању мошти. Лишен је националне части 1. септембра исте године, јер су његова предавања на Kоларчевом универзитету преношена на радио Београду, који је тада био у немачким рукама.
Залагање за повраћај црквеног блага
Почетком 1946. године професор Грујић је предложио највишим црквеним властима да затраже од државе да се у Београд пренесе културно-историјско благо Српске православне цркве, које је током Другог светског рата однесено из цркава и манастира са подручја Независне државе Хрватске. Овај предлог је прихватио је Свети архијерејски синод. Уједно су га замолили да сачини елаборат о начину регистровања и враћања однетих црквено-уметничких предмета. Убрзо је и формирана комисија коју су сачињавали представници црквених и државних власти. Сматра се да је црквено благо у 40 вагона пренето у Загреб. Црквене драгоцености чије је враћање одобрено, допремљене су априла 1946. године у Београд у 11 вагона.
После рата, професор Грујић је живео у великој беди. До краја живота се бавио истраживањем историје цркве у Музеју српске цркве и патријаршијској библиотеци. Радови су му ретко објављивани.
Умро је 25. маја 1955. током лечења на Хвару. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду. Опело му одржао патријарх српски Вићентије ИИ. Године 1992. је испуњена жеља професора Грујића да његови посмртни остаци и остаци његове супруге буду пренети у манастир Гргетег на Фрушкој гори који је током рата покушао да заштити од усташа.
Реконструкција Душанове задужбине на основу Грујићевих открића
Онда је архитекта др Слободан Ненадовић од 1961. до 1965. поново истраживао манастир Светих архангела и проучавао огромну Грујићеву заоставштину. Отишао је у Скопље где је на основу Грујићевих ископина направио реконструкцију задужбине цара Душана. Ову студију је објавио у књизи коју је посветио успомени на професора Грујића. Сматра се да можда због тога није постао академик.
Професор Радослав Грујић рехабилитован је одлуком Вишег суда у Београду 14. марта 2014. године.
