Рођен 30. марта 1853. године у Зиндерту, Ван Гог данас представља једног од најистакнутијих сликара постимпресионизма.
Након што је млади Ван Гог решио да крене очевим стопама и посвети живот религији, 1879. године је послат као мисионар у Васмес, у рударски регион Боринаж (Белгија). Био је то важан тренутак. Потпуно се посветио бризи о рударима, не водећи рачуна о одећи, храни и земаљским стварима. У том периоду настаје „Људи који једу кромпир“, једно од његових најпознатијих дела. Годину дана након тога, када се вратио исцрпљен у родитељску кућу, решио је да се посвети сликарству.
Винсентова дела су била одраз његове мрачне личности, док је инспирацију увек проналазио у француским реалистима и Рембранту:“Желео сам да сликам људе који раде и да са апсолутним реализмом рефлектујем свакодневни живот најугроженијих“.
Живот у Француској
Убрзо је напустио родитељски дом и преселио се у Париз са братом, где се упознаје са импресионистима попут Тулуз-Лотрека и Пола Гогена. У то време Ван Гог је експериментисао са неоимпресионизмом, стилом са којим се упознао преко сликара Пола Сињака, што га је инспирисало да ствара пејзаже и портрете чистих боја, кратким потезима четкицом.
Током свог боравка у Арлу, на југу Француске, Ван Гог је 1887. године направио велики број дела: аутопортрете, пејзаже, слике цвећа као што су „Сунцокрети“ или „Тераса кафане у ноћи“, у којима је успео да превазиђе хроматска ограничења импресиониста и њихових композиција.
Вероватно најпознатија прича везана за овог уметника догодила се у октобру наредне године, током живота са Гогеном. Однос између њих двојице постајао је све тежи због снажног карактера и једног и другог. У току свађе, Ван Гог је отишао толико далеко да је напао Гогена бритвом, а онда је очигледно постиђен због испада направио нови, одсекао је своју ушну ресицу и послао је Гогену.
Он с друге стране, није био дирнут овим чином покјања, већ га је означио као лудака са којим нисам намеравао да настави цимерски живот. Два позната аутопортрета сликара са завијеним ухом сведоче о овом догађају, али и суморном стању у ком се уметник налазио.
Након Гогеновог одласка, његов брат је успео да га убеди да оде у болницу у Арлу. У мају 1889. године, уплашен за своје здравље и рад, Ван Гог је затражио да буде примљен у психијатријску болницу Сен Реми де Прованс, где је остао наредних дванаест месеци.
Самоубиство
Током последњих тридесет месеци живота, Ван Гог је насликао око пет стотина дела. А нову кризу коју је доживео током фебруара 1890. године је описао „као почетну тачку једне од најтужнијих епизода у животу који је већ био оптерећен тужним догађајима“.
Ликовни критичар Роберт Хјуз је написао да је између маја 1889. и маја 1890. године, Ван Гог „имао нападе очаја и халуцинације који су га спречавали да ради, а између њих, месеце у којима је радио као у екстази“.
Међутим, његова депресија се погоршала и он је према званичној верзији, 29. јула 1890. године, шетајући селом – пуцао из револвера у своје груди и вратио се у пансион. Два дана након тога он је преминуо у свом кревету, на рукама брата Теа.
Након његове смрти је откривено писмо у коме је писало: „Ризиковао сам живот за свој рад, због чега ми је разум напола уништен“.
