Отац Серафим Алдеа, монах манастира Свих келтских светих који се налази на острву Мул у Шкотској и први је манастир на тој територији за преко хиљаду година.
Имао сам данас леп и за мене веома користан разговор са мојим монашким братом из Молдавије. Разговарали смо мислим дуже од једног сата, а он ми је испричао о писму које је пронашао, а које је написао отац Софроније из Есекса – Свети Софроније Есешки сада. Написано је једној дами са Кипра.
У овом писму, свети Софроније одговара на питање које му је поставила госпођа са Кипра о разлозима зашто Бог дозвољава да се у свету појави било шта болно, било шта зло; зашто се све ове страшне ствари дешавају у свету.
Оно што је погодило мог монашког брата и оно о чему је желео да разговара са мном била је чиста, потпуна, потпуна искреност Светог Софронија у његовом одговору. Он то пише: монах сам 50, 60 година и у целом свом монашком животу давао сам све од себе да водим добар монашки живот. Дао сам све од себе да се приближим Богу, да се што више дистанцирам између себе и својих грехова, да помажем браћи и сестрама. Молио сам се за свет.
Учинио сам, једном речју, све што сам могао и све што је било у мојој моћи да се приближим Богу и да му приближим и свет. И у исто време, сваког дана свог живота, патио сам и пролазио кроз искушења и пролазио кроз болове свих врста, духовне битке са злима, духовне битке са сопственом палом природом, искушења од људи који ме окружују, искушења тела, његовог недостатног тела . Много је патио и био веома болестан последњих деценија — не „година“ – деценија свог живота.
И увек сам питао Бога зашто ствари морају бити овакве. Зато сам учинио све што је било у мојој моћи да живим животом који је угодан Богу, док истовремено никада нисам престао да питам Бога у молитви зашто, упркос свим покушајима да угодим Богу, сва ова искушења се још увек појављују у мом животу . И завршава ово писмо реченицом која је задивљујућа по својој једноставности и по доказу дубине вере овог светитеља. Он каже: У свих ових 50, 60 година борбе и испитивања у молитви, Бог је ћутао.
И ако је Бог ћутао о овим стварима, онда ћу и ја.
Има нечег готово надљудског у миру са којим он прихвата ову стварност, а у исто време има нечег болно људског у његовим непрестаним, бескрајним покушајима да разуме и тражи одговор, не зато што је њему лично потребан одговор. Нужно, али и зато што је свестан, као духовни отац, колико би одговор, разумевање, био од помоћи свим људима који траже његов савет како би се позабавили овим питањем.
Овај разговор са мојим монашким братом подсетио ме је зашто волим оца Софронија толико. Подсетило ме је зашто сам се управо потпуно заљубио у њега од првих неколико његових редова које сам прочитао.
Он каже негде другде да је увек потребно да идентификујете извор напетости, извор духовне напетости у свом животу и када га једном идентификујете, не покушавајте да га се решите, не покушавајте да га решите бежањем, одласком са тог места напетости, скидањем с тог крста. Уместо тога, потрудите се да останете на том крсту, потрудите се да останете на том месту духовне напетости, јер је ту благо.
Ту ћете и како ћете расти и на крају наћи свој спас: тако што ћете се задржати усред те ватре, задржати се на том крсту, у том извору напетости. Ако неко има апсолутну веру у Бога, ако је вера у Бога дар, ако је постојање Бога и Бога као бића љубави, доброг бића које је створило све око нас и нас да би нас спасило, да би нас ујединило са самим собом — ако је ова вера у овог Бога непоколебљива у теби, бар онолико колико је могуће да смртни човек има нешто непоколебљиво у себи, кад је то дато, онда не само да можеш тражити од Бога одговоре на сва ова тешке питања, већ их треба их поставити из врло једноставног разлога.
Она ионако постоје у теби. Није да ако их негирате, ако лажете себе, ако се претварате да их немате, она нестану. Сумње које имамо постоје. Оне су стварне. Оне не одлазе само зато што желимо да оду. Бол који осећамо, страсти које се боре против нас, греси у које упадамо, то су стварна искуства у нашим животима. Они нису позориште. Не претварајмо се да јесу.
А ризик је, ако их не признамо и не будемо искрени према њима и покушамо да схватимо одакле долазе и тражимо помоћ Божију да их превазиђемо, ако се претварамо да смо свеци какви нисмо, ми ћемо пропустимо прилику да постанемо свеци који бисмо могли постати.
Ако будемо правили од себе свеце које смо сами створили, своје творевине, пре него што заиста достигнемо то стање постојања, пропустићемо да постанемо свеци за које нас је Бог ионако створио да постанемо и какви бисмо постали, јер Божја воља је непоколебљива, за нас и за свет.
Када отац Софроније каже: „Целог свог живота чинио сам добро, или сам се бар трудио да чиним оно добро које је зависило од мене, а у исто време не бежећи од тога да постављам Богу тешка, непријатна питања, покушавајући да разумем тешке, непријатне реалности о себи, о свету, о мојој браћи и мојим сестрама“, када то каже, када нас учи да не бежимо од места напетости у свом животу, већ да учимо од њих и да растемо из њих, он нам у суштини говори да ништа не лажирамо.
Растемо између ова два пола у нашим животима.
С једне стране, датост, стварност, непоколебљиви стуб постојања Бога и љубави Бога. Христос Бог је љубав. Он је створио свет из љубави да би спасио свет кроз љубав како би свет постао једно с њим који је љубав. Ово је један стуб, једна непоколебљива реалност наших живота.
Онај други је болно пољуљан и болно нестабилан, а има везе са нашом палом стварношћу, нашим палим човечанством, док смо још живи овде на овом свету. Не покушавајте да побегнете од ове напетости, јер је једини излаз, један, да негирате постојање Бога, и у том случају бисте избегли ову напетост проналажењем олакшања у ништавилу, губљењем свог вечног ја, губљењем свог спасења; а други могући бег је да порекнете ко сте, да порекнете стварност свог бића, стварност ваших сумњи, ваше страсти, вашег греха, ваше борбе. А то је да лажирате све и да постанете нешто што никакве везе са вама нема.
То је градити себе, градити свеца од палог људског бића, изградити свеца од грешника, покушати да изградиш нешто вечно, вечно биће, од земље и тла која се враћа у ништавило.
Бори се, брате мој; бори се, сестро моја, са свим непријатним стварима у свом животу. Сви светитељи у Цркви нас уче истоме: Пут ка васкрсењу је крст. Пут до живота је да умремо свету и себи овде. Не тражите лако бекство од овог крста. Не тражите лако бекство од овог извора напетости у свом животу, јер ће овај извор напетости, ова ватра, спалити све што је зло, све што је пало у вама, и дозволиће само злату, духовном злату, ономе што је заиста вредно, заиста вечно у теби да сија.
Једном када овај духовни огањ, ови пламенови Духа, потпуно пројуре кроз вас и заврше са сагоревањем свега што је пало у вама, тада и тек тада истински Ви, вечни Ви, Ви које је Бог створио на своју слику да постојите вечно са Њим, тада и само тада ће та истина заблистати.
Немојте се изграђивати у свеца. Адам је то покушао и видимо где се то завршило. Дозволите Богу да има времена и простора да делује у вашем животу. А ако Бог допусти бол и патњу, ако Бог не одговори на твоја питања „зашто, зашто, Господе, зашто?“ ако Бог ћути своје, онда треба да научимо да ћутимо и ми своје и да идемо напред у нашу веру, у Њега и у то да је Љубав и да ће заувек, непоколебљиво, непроменљиво, ако је тако рекао – бити љубав.
Не знам да ли ће ово значити нешто. Бог вас благословио, браћо и сестре. Бог вас благословио где год да сте.
Амин.
ancientfaith.com/podcasts/monkseyes
.
Превела редакција Чудо
