Дипломирао је на Филозофском факултету у Београду, а у Народноослободилачком рату учествовао од 1941. године.
Ћопић је почео да пише још као ђак учитељске школе и прије Другог светског рата објавио је збирке приповедака „Под Грмечом“, „Борци и бјегунци“ и „Планинци“. Његова прозна јела су прожета лириком, живописним реалистичким сликањем живота на селу, познавањем менталитета и психологије људи Грмеча и Подгрмечја, његовог завичаја, те ведрином и виталношћу духа.
Написао је већи број књига за дјецу, међу којим су: „Бојна лира пионира“, „Пут у ведрину“ /поезија/, „У свијету лептирова и медвједа“, „Босоного дјетињство“ /приче/, „Огњено рађање домовине“ и „Ратниково прољеће“ /збирке пјесама/.
Посљедњом збирком приповједака „Башта сљезове боје“, за коју је добио Његошеву награду, Ћопић се представио се као писац изузетне мисаоности и стила, али и као разочарани човјек обузет мелахнолијом и суморним слутњама, посебно у уводу књиге у којем пише о стрепњи од „црних коњаника“ – убица шпанског пјесника Федерика Гарсије Лорке.
То као да је наговијестило његово самоубиство 1984. године у Београду. Остала Ћопићева дјела су: „Пролом“, „Глуви барут“, „Не тугуј, бронзана стражо“, „Осма офанзива“ /романи/, „Роса на бајонетима“, „Сурова школа“ и „Доживљаји Николетине Бурсаћа“ /збирке приповједака/.
Један од најчитанијих српских писаца убио се 26. марта 1984. године скочивши са моста у Београду.
Данас је Бранко Ћопић класик у српској књижевности и обавезан дио школске литературе.
Срна
