Изгубљена за оне који живе
на другим рекама. Kада нема сунца
слична је сунцу. У заборав слива
ову воду која звезде бунца.
Безуспешан јој труд
да буде птица над празнином и свуд;
само је водо-пад док птице падају
у своју песму коју не схватају.
Питам њено сунце колико је сати
Питам јој обале куда ме то воде
Питам њене птице како да се вратим
Питао бих реку али река оде.
Знам је мада ме тада није било.
Видех неизрециве силаске светлости
у њене воде и у моје кости.
Дан нам је узрок ноћи, паду крила.
Цвет уместо лампе уносим јој у ноћ
простор по мери мога срца и моћ
речи која задржавајући раздаљину
остаде у подсвести где бол сваки мину.
Питам њено сунце колико је сати
Питам јој обале куда ме то воде
Питам њене птице како да се вратим
Питао бих реку али река оде.
