Александар Дима (старији), још је својевремено у свом позном стваралачком добу, затајио у инспиративном смислу. Иако је Француска одувек имала читав расадник плодних писаца да му се нађу у помоћи као ghostwriter-и, или, сурогат писци, а које ћемо од сад звати скраћено: духови, ниједан није у потпуности задовољио његове критеријуме. Своме сину је такође понудио да пише за њега, што је Александар Дима (млађи) одбио са образложењем да уобичајене очеве фабуле не одговарају његовом сензибилитету. Дима Старији почиње да лута вековима у потрази за духом који је кадар испунити његове литерарне прохтеве. По свим законима вероватноће, пут је морао да га наведе на нашег Ацу Димића. То није тамо неки Вања Булић нити било ко познат у рекла-казала кулоарима, већ потпуно непознати аутор, готово фантом српске књижевне сцене. Аца Димић нимало није био налик Љосином скрибоману из романа Тетка Хулија и пискарало, већ изванредно начитан и поткован који год да је књижевни период у питању. Стога и не чуди што се баш њему обратио стари романсијер. Србин је већ писао бестселере за естрадне уметнике, спортисте, и оно најважније, за многе тј. уместо многих тиражних писаца. Свак је долазио са бар радним насловом, идејом, темом… а, најпожељније муштерије му нису биле оне са што више материјала (што би неко помислио), већ табуле разе које тек да би испали у друштву интелектуалци (модерно: књижевници), наручивали су једноставно: КЊИГУ. Неки пут, наруџба је гласила: „И, да буде још боља од те и те!“ Такве је највише волео да плеви, разумљиво, када су му руке тотално одрешене. Духови обично воле такве празне тикве оба пола, али не по сваку цену. Дешавало се и да он одбије понеког њему антипатичног лика. И не само због анимозитета, већ и зато што та потпуна преданост, упркос професионализму, њему је значила и, на неки начин, представљала књижевно проституисање, те није прелазио свој праг моралних начела. Међутим, ово није био било који налогодавац, већ један од омиљених писаца који су, не само обојили његово детињство, већ и одредили животни пут. Дима Старији му је такође затражио КЊИГУ, али не баш као поменуте празне тикве. „Напиши нешто, али са ових простора.“ Без имало нећкања, наш Аца Димић се подухватио тог задатка, што због највећег изазова и искушења у свом животу, него и саме бранше духова. Време је неумитно текло, пробио је све рокове, али није одустао од започете мисије, не одмакавши од те замисли. Прича каже, да и даље бди над табулом разом, и ту му се замео траг. Да ли је досегао границе једнога Диме Старијег (али му није дао принцип да од неког сасвим трећег духа затражи помоћ), никад нећемо сазнати.
Ово није прича, нити персифлажа, чак ни оглед, већ, на жалост, стварност (барем у минијатури). Свак иоле упућен распознаје суштинску разлику између правих писаца и духова. Нажалост, та разлика се временом изгубила, јер се више не зна ко је јаловији. Аца Димић остаће запамћен бар као фиктивна личност, али, која је признала на неки начин своју немоћ. У односу на Диму Старијег и многе праве писце, они који то само уображавају, могу само да му/им пљуну под прозор. Он је шпартао уздуж и попреко, и као прави писац (ловац и сакупљач прича, легенди, ликова…) од тих пелцера и уз помоћ бујне маште, и написавши читав универзум, испунио је светске библиотеке, и утицао на генерације и генерације потоњих писаца. Из тог комплетног опуса, издвојимо само роман Гроф Монте Кристо. Нашим духовима, Опат Фарија и да им поклони мапу острва с благом, они би побркали са оном из лектире Р. Л. Стивенсона, или већ. Па и да им срочите целу целцијату КЊИГУ, они не би знали шта ће с тим, или, ко што од памтивека важи: „Не бацај бисерје пред…“
Тако да нек не чуди оволики вакуум, што временски што просторни, и немоћна читалачка публика, која уз овакве бисере, бива принуђена или да гута шта јој се сервира, или да се враћа класицима…
