Песмо у птици умивена,
зар ти у пустопољинама
изатка од небеса зденац,
где костију ми ход би таман
и поноћ земљом обљубљена?
Између сваке погибељи
целивала си ме истоком…
Ја васкрсавах увек бељи
из успаваних тек наоко,
док мртви беху на постељи…
Врела је вечност без мириса!
Нећу се присећати пакла…
Ја твоју светлост тражих и сам
пре нег ме губавог дотакла
у хропцу жлезда сред амбиса…
*
Појањем птицо умивена,
зар си у пустопољинама
саткала од небеса зденац,
где костију ми ход би таман
и поноћ земљом обљубљена?
.
Из књиге песама – ЧОПОРИ
Поглавље „Певао када бих без пакла“
