Ја сам ******, родом из *****, имам тридесет и шест година. Отац сам две малолетне ћерке, једне од дванаест година, а друга ће сад две године, ускоро. У проблему зависности сам преко петнаест година, конкретно, углавном је био хероин. У Заједници сам шест и по месеци.
Прво, моје детињство.
Само детињство проживео сам у стабилној породици, нисам имао проблема да су ми родитељи разведени, да се нису добро слагали. Имам сестру, три године млађу од мене, која никад није имала проблема са зависношћу и која сасвим нормално функционише и дан-данас. Остварена је и у професији и као родитељ, мајка је троје предивне деце. А ја сам тако, кренуо са, па могу рећи, неким тим мало лошим друштвом. Поводљив сам био. Сад то могу рећи за себе, да сам поводљив.
У млађим данима сам кренуо прво са алкохолом, то је било кроз неки вид дружења. У почетку је, наравно, конзумирање алкохола било у неким тим мањим количинама. Касније је све то ишло кроз причу колико си попио, колико си. Што више, то си већи испадао у очима других. Барем сам ја тако мислио. И онда је то кренуло, тако са тим алкохолом.
Марихуану сам пробао доста рано, крајем осмог разреда, почетком средње школе. Имао сам неко старије друштво које је пушило марихуану и онда сам ја тако из неке, могу рећи, знатижеље, а и наравно да би се доказао пред њима кренуо са том марихуаном. Средњу школу сам уписао у Београду, војну школу, коју сам завршио. Иако сам похађао ту војну школу, и даље сам конзумирао ту марихуану кроз моје школовање. Завршавам `98. средњу војну школу и одма добијам запослење у војсци. Прво радно место – Приштина.
Ту мењам средину, мењам људе око себе, доста мало људи познајем. И наравно ту креће то моје, прво трава, а онда упознајем нове људе, нову околину око себе. Отварају се неки као нови видици, односно крећу да ме занимају и нове врсте дрога и све остало. Значи, буквално крећем са тим, тзв. брзим дрогама, односно екстазијем и спидом.
И ту ја себе тада проналазим, да је то нешто што мене испуњава, што ми не знам шта већ, да ли ми је нешто надомештало, ил немам појма шта је, али свидела ми се та врста дроге. И онда сам буквално кренуо скоро сваки дан да конзумирам екстази. Наравно, уз екстази иду и те журке и та лудовања, дружења до ујутро. И алкохол је сасвим пропратни елеменат, без кога не може. На екстазију нисам ни могао да се напијем, али ми је причињавало тако, задовољство да пијуцкам. Као да сам патио, кад сам био на екстазију морао сам увек да имам цигару у руци и неко пиће, јер нисам знао шта бих радио с рукама. Једноставно, морао сам нечим да се занимам. Преко тих журки упознајем све више и више друштва.
Тада, на једној рок журци упознајем и моју супругу, бившу. У почетку нисам рекао да имам двоје деце, две ћерке из два брака. Старија је, значи, из претходног брака и сад, ова млађа из садашњег брака. Да наставим, на журкама упознајем ту моју бившу жену, где креће то дружење. Наравно, пред њом трава и све остало. И после неких годину дана наше те везе, супруга, бивша, остаје трудна и добијамо ћерку. У том неком периоду ја све време радим нормално. Увек сам успевао да прикријем тај део, моје дрогирање и на послу никад нико није посумњао. Мислили су да сам онако, темпераментан, брз. Можда је то и мој карактер, али наравно да је дрога углавном то поспешивала и приказивала ме тако како су ме други оцењивали. Све то, значи, на послу нису примећивали. Супруга је, наравно, знала. Да би у једном периоду, кад сам постао отац, кад сам добио 2004. ћерку, родила ми се ћерка Сара, доживео један вид… пукао ми је био срчани мишић.
Вероватно, због конзумирања, баш великог конзумирања тих екстазија. Завршио сам у болници, где сам био месец и нешто дана. Докторима није било јасно шта се мени дешава, зашто ми се то дешава, пошто није био инфаркт, није био вирус. Одавао сам утисак здравог човека, а имао сам проблема, ето, са тим. После тога, после тог немилог догађаја, уплашио сам се био, наравно, пошто увек сви ми волимо највише себе, па онда све остале. Уплашио сам се био за сопствени живот и неки период, буквално месец-два нисам ништа конзумирао. А онда је кренуло…
Поново промена неке средине, прекоманда, упознавање нових људи, све. И упознао сам једног колегу који је конзумирао хероин. Ја раније, баш нисам волео те људе, нису ми се свиђали, само њихово понашање и све. Али већ сам био заволео све врсте дрога, заволео сам дрогу као дрогу. Вероватно сам волео да будем у том неком измењеном стању свести мом, у мојој глави. Тако да сам одлучио да пробам хероин.
И на прво пробање, буквално сам се заљубио у хероин. Свидело ми се на прву.
И након тога кренуло је онако, као кроз ајде овај пут, ајде овај пут. У почетку, наравно, ређе. Али месец дана није требало да се ја онако, навучем ваљано, што кажу, морао сам да користим сваки дан. На моју несрећу, и ту бившу жену сам увукао у те воде са хероином и заједно смо кренули тако. Живели смо заједно и дрогирали смо се заједно. Све се то наравно одразило на све око нас. Првенствено на наше дете, где је оно губило ту нашу љубав. Односно, с моје стране, ја када размислим, сигурно је губило љубав. Није добијала толико љубави колико дете само заслужује и колико је сасвим нормално. Али, наравно не оправдавам себе, то сад кад гледам с овог аспекта, с овог неког периода, то је оно што човека после највише боли.
То дрогирање хероином, рекао сам, у почетку повремено, онда је кренуло, после једно месец дана, баш да се… И, наравно, хероин је скупа дрога, која изискује доста новчаних средстава. У почетку смо успевали да набављамо та новчана средства, радио сам, моји су помагали, наравно, родитељи бивше супруге исто. Људи нису ни претпостављали у ком смо проблему. Прешли смо код ње у Ниш, у кућу да живимо, нисмо плаћали стан. Све паре које би иначе давали за неки стан, за неке трошкове екстра, ми нисмо давали, него смо давали за хероин. Наравно, све оно што у почетку добијаш, на свадби се добија злато, па први рођендан детету исто се добије, све се то, кад смо били наводно нормални, ставља на једно место. Како смо кренули са хероином, све је то почело полако да се топи.
Све оно наслеђе што смо добили од баба, деда, или већ кога, то је отишло за неких, па не знам сада да проценим, али, једно две-три године. А било је доста и злата и тих вредних ствари. Продао сам и кола, као шта ће то мени, сад је то скупо. Кад погледа човек, нормалном човеку то нису неки разлози, ал, ето, нама наркоманима, увек је то био неки разлог, шта ће ми то. Увек смо ишли ка томе, једини наш циљ је био хероин, да нађемо средства за хероин. Након тога, одлазим за Београд, растајем се са супругом, њени су сазнали све. Започињем неки нови живот у Београду, где успевам да се скинем. Једно годину дана сам био стрејт. Али, неко старо друштво се налази и наравно крећу…
У међувремену, кад сам био стрејт, упознао сам другу супругу и са њом сам кренуо да живим заједно, јер сам себи обећао, шта знам, да ћу окренути нови лист и да је то то. Она је затруднела, кренули смо заједно да живимо, породила се. Буквално, можда месец дана после тога, ја сам се поново вратио на хероин и поново сам кренуо да идем низбрдо. Само познање, кад сам видео да то не води ничему, одлучио сам да нешто мењам у свом животу, односно себе да мењам. Сазнао сам за Заједницу Земља живих преко неких породичних пријатеља који су већ сарађивали са Заједницом и који су ме већ раније упућивали на то, али ја нисам тад био спреман да се лечим, ни ништа да мењам на себи. Када сам видео да губим све емоције, да ми је тешко да моје дете, млађу ћерку изведем у шетњу ил било шта, схватио сам да сам ја, ипак, сасвим дозрео да се лечим, да мењам себе.
Дошао сам у Заједницу пре једно скоро седам месеци, шест и по месеци.
Шта знам, у почетку ми је све било чудно, све ми је то било некако без смисла, шта сад да стојим толко дуго за молитве, никад нисам био неки верник. Али, како је време пролазило и, нормално, кроз причу са старијом браћом све је то некако почело да губи тај бесмисао, почетни.
Ја сам почео да се проналазим у томе и почео сам да схватам да, у суштини, и треба тако. Треба човек да се запита, треба да остане сам са собом и треба да ради на себи. И у почетку овде, у Заједници, и сад план ми је да гурам дан за даном. Сам сам себи поставио неки циљ, неки минимум – та прва провера, то је годину дана. Након тих годину дана, кад одем на проверу, надам се да ћу успети да погледам сасвим реално себе и да видим где сам и шта сам. Још ми је план да сам себе доведем дотле да могу да служим својој породици, односно да с породицом наставим даље кроз живот. Јер, породица и наркоман, то је тотални промашај.
Толико.
ИЗВОР: Архива заједнице „Земља живих“
Опремио: Давор Сантрач
Објављено: 06.04.2022.
