„У ноћи са 18. априла на 2017. године позвала сам стару монахињу у манастиру да затражим њен благослов за заказану патролу у области Касторија, која ће се обавити у јутро 19. априла. Рекла ми је: „Желим ти безбедан лет и сигуран повратак. Запалићу свеће за целу посаду и молићу се за вас“. Такође сам јој рекла да имам изненађење за њу и да ћемо је посетити у манастиру у понедељак после Томине недеље. Била је заиста срећна што је то чула!“

Ујутро 19. априла, полетели смо са аеродрома Стефановикио, у 07:15 сати. Застали смо накратко у штабу ваздухопловства у Лариси да укрцамо још два висока официра. Лет смо наставили према распореду. Ја сам радила свој посао, који се састојао у томе да проверавам индикаторе на инструментима хеликоптера и ажурирам дневник лета. Била сам толико заузета овим, да сам тек повремено гледала кроз прозор и кад сам одједном подигла поглед са онога што сам писала, схватила сам да летимо унутар долине прекривене густом маглом. Зачула сам јак ударац и срушили смо се на врх малог брда! После овог првог гласног звука, сећам се како сам се нагнула напред и ударила у нешто.

Одмах сам почела да се молим, позивајући Пресвету Богородицу Акротириани, Исцелитељку Серифоса, да ми прискочи у помоћ. Наравно, пре лета понела сам са собом своје духовно оружје, свој штит: Света четири Јеванђеља, Свето писмо, Псалтир, малу икону Богородице Акротириани, Исцелитељку, икону свете мученице Антусе, као и мало уља из кандила чудотворне иконе Пресвете Богородице.

Чим сам позвала Њену помоћ, понудила ми ју је! Иако сам била недостојна тога, Она је сишла, видела сам је испред себе, сву живу, у црвеном огртачу, са златним ореолом на глави! Била је окружена светлошћу, била је тако лепа и лице јој је блистало! Ухватила је моје седиште, са мном у њему, буквално га је ишчупала заједно са комадом пода хеликоптера, подигла ме у ваздух, извукла ме из олупине и сместила у грм иза места несреће, лево, леђима према њему, тако да ужасан призор не буде заувек утиснут у моје сећање! Пресвета Богородица је знала да ћу тамо бити на сигурном и да ми ништа неће наштетити! Дошла је и извукла ме је чим сам осетила први ударац. Одмах након мог спасавања, хеликоптер је наставио свој смртоносни курс, брзо се окрећући изнова и изнова и стално ударајући у брдо, док су се из њега излетали уништени делови, као и мртва тела мојих колега.

Тада је ротор хеликоптера ударио у енергетски стуб високог напона, буквално га пресекавши на „кришке“, али каблови нису додиривали земљу. На чудесан начин, каблови су висили према горе, што се не може објаснити законом гравитације! Једино објашњење је да је Пресвета дозволила да се то догоди, јер ако би каблови дотакли земљу, запалили би и ватру, и цело подручје би изгорело, јер било натопљено горивом, које је исцурило из олупина хеликоптера. Да се ово догодило, и ја бих страдала у пламену! Оно што је такође запањујуће је чињеница да се хеликоптер није запалио приликом удара, што је уобичајен случај, јер такав судар изазива варнице. Пресвета Богородица је чак и то спречила!

Хеликоптер је постао безоблична олупина. Нетакнута су била само двоје врата, од којих је једно имало удубљење, у облику длана, као да га је додирнула Пресвета Богородица!

Мајка Божија ме је држала у наручју на исти начин на који држи Свог Сина, приказан на Њеној икони „Пресвета Богородица Акротириани, Исцелитељка Серифоса“. Два сата је седела са мном у грму, у ствари, притиснула ме је на себе као мало дете, шапућући ми: „тишина, тишина… Не бој се, овде сам, послаћу некога да те нађе!“ Све време док сам била тамо, стално смо разговарале! Глас јој је био анђеоски, смирен и спокојан!

Подручје је врло неприступачно, нема путева, тако да су спасилачки тимови могли да нас пронађу једино пешке или у теренским возилима. Када су радари тог јутра изгубили траг хеликоптера, авиони и хеликоптери су кренули у потрагу за нама, али узалуд. Нису могли да нас нађу.

Из тог разлога, Пресвета је послала ротор хеликоптера на електрични стуб, узрокујући нестанак струје у оближњим селима, што је запосленог у Електропривреди, господина Димостениса Хацилелекаса, довело у то подручје да провери какав је квар у питању. Када је видео на шта је наишао, неко време је био збуњен, не знајући шта да уради. Господин Хацилелекас је касније рекао да је, чим је стигао тамо, осетио страхопоштовање, осетио је да ту постоји нешто свето и величанствено и одмах је почео да се моли. Тада га је Пресвета Богородица испунила храброшћу, пришао ми је да би ми пружио прву помоћ.

Када се приближио, како је рекао, видео је младу жену која је била при свести, обливена крвљу, и са иконом Богородице на грудима. То је иста икона коју можете видети на контролној табли сваког хеликоптера Грчког ваздухопловства.

Сви остали предмети из хеликоптера били су са моје десне стране, али је икона Пресвете Богородице била на мени док сам ја лежала иза хеликоптера и на левој страни. Нико не зна како се то догодило, зна само Она! Такође је пажљиво, са математичком тачношћу, поред мене ставила све моје личне ствари, руксак, торбу са кацигом, као и мобилни телефон, један поред другог. Мобилни телефони свих пет чланова посаде звонили су без престанка. И мој. Господин Хацилелекас је одговорио. Звао је мој кум, капетан Астериос Анагносту, и кад су сазнали место несреће, у помоћ је прискочио хеликоптер „Супер Пума“, те сам се убрзо нашла у 424. Општој војној болници у Ефкапији у Солуну.

Спасиоци и лекар на „Супер Пуми“ рекли су да сам један од најмирнијих пацијената које су икада имали и да сам на сва њихова питања одговарала потпуно свесна целе ситуације. Али како да не будем? Ја, недостојна, била сам довољно благословена да проведем два сата са Пресветом Богородицом! Осетила сам Њену милост, Њен спокој и мир! Дала ми је снагу, храброст и стрпљење да поднесем то страшно искушење! Без Њене свете милости, не бих то могла да урадим ни у болници, а касније ни код куће. И све то дугујем њеној Милости! Дугујем јој свој живот!

У болници ме је прегледало 15 различитих лекара. Када су добили резултате тестова, нису могли да верују својим очима! Нису могли да схвате како није било ни једног фаталног прелома после такве несреће. Било је невероватно! Имала сам озбиљне повреде, које су се након тога показале критичним за мој живот, али ниједна од њих није била смртоносна.

Да будем прецизнија, имала сам пет прелома, од којих један на врату, један на грудној кости, што би могло бити веома опасно за моју покретљивост и функцију срца, један у струку, што је било још опасније, јер је био врло близу моје кичмене мождине и могао је да ме остави парализовану. Постојао је и хематом, заједно са преломом у близини кичмене мождине, што је додатно погоршало ситуацију. Такође сам имала два сломљена ребра, као и повреде главе. Имам прилично пуно шавова на глави. Ипак, Богородица ме је заштитила и побринула се да витални органи, нерви и мозак не буду повређени. Такође, имала сам фрактуру левог образа и десног стопала. Десна нога ми је натекла, али једва сам осећала бол, само повлачењем шавова.

У операционој сали где сам одведена на лечење повреда догодио се један инцидент. Један од присутних лекара скинуо ми је огрлицу на којој се налазио дрвени крст. Чим је то учинио, несвесна себе, скочила сам и замало га зграбила за врат, као што ми је и сам рекао неколико дана касније.

Другог дана на интензивној нези, снажно сам поред себе осетила присуство Пресвете Богородице и рекла свом супругу Димитрису, који је био са мном само пет минута (толико му је било дозвољено да ме види) да не брине, да иде кући и да се одмара, јер нисам била сама. „Зар не видиш Девицу Марију иза себе?“, питала сам га.

Током мог боравка у болници, лекари су рекли мојим родитељима и мужу да ћу морати да будем у болници око четири до пет месеци, јер сам у критичном стању. Пресвета Богородица није дозволила да се тако догоди. Остала сам у болници само две и по недеље! Дакле, поред мог чудесног преживљавања захваљујући Њој, моје лечење и опоравак су се одвијали заиста брзо и једнако чудесно.

Она ми је отклонила све болове. Од првог тренутка до сада нисам осетила никакав бол и нисам узимала пуно лекова, јер ми је супруг Димитрис давао небески лек, чудотворно уље из кандила иконе Пресвете Богородице Акротириани, Исцелитељке, током мог лечења на интензивној нези, у болничкој соби, као и код куће.

На интензивној нези разговарала сам са Њом и Она ме је замолила да причам о овом чуду како би се ојачала вера људи у Бога, толико потребну, када се у нашим животима догоде трагични догађаји… Обећала сам јој да то никада нећу занемарити, никада нећу заборавити ово невероватно чудо и да ћу захваљивати и прослављати Пресвету Богородицу до краја мог живота у име Оца, Сина и Светога Духа, амин”!

Шта се догодило пре несреће?

Ујутро 19. априла, у 8.30, моја деверуша Марија назвала је мог супруга Димитриса и рекла му да радари немају сигнал из хеликоптера у ком сам био и да треба да обавести стару монахињу Антодохи и замоли је да се моли за мене! На тренутак је Димитрис био недоумици! Позвао је старицу јецајући.

„Шта ти се догодило, дете моје?“ – питала је стара монахиња – „Смири се и реци ми.“

„Сестро Антходохи“ – рекао је Димитрис – „нема трага од хеликоптера на коме је Василики.“

– „Димитрис, дете моје“ – рекла је сестра Антодохи – „не брини! Василики има снажну веру у Бога и сто посто сам сигурна да се на то позивала у тренутку опасности. Богородица Марија је неће напустити. Иди, моли се и призови је у помоћ. И ја ћу учинити исто, запалићу свећу и обратити се њеној Милости. Будите уверени да ћете у наредна два сата и пре заласка сунца добити вести да је Василики добро!“

Димитрис даље приповеда: „Отишао сам у цркву, стао испред олтара и почео да се молим и преклињем Богомајку и Свету Тројицу да ми врате моју Василики живу! С времена на време, прекинуо бих молитву и позвао Василики или јој послао поруку, надајући се да ће одговорити како бих знао да је жива, а затим бих назвао наше пријатеље Марију и Астериоса да питам да ли су се чули а затим назад на молитву. Око 10 часова устао сам и отишао да видим свог команданта. Објаснио сам му шта се догодило и затражио дозволу да одем на аеродром у Стефановикију, како бих могао да будем у оперативном центру и пратим развој догађаја.

Све то време примао сам телефонске позиве од колега из војне базе Георгула у Волосу, који су чули за несрећу и питали ме да ли имам лоше вести, због положаја моје супруге у Стефановикију. Рекао сам им да је Василики била у несталом хеликоптеру!

Непосредно пре него што сам напустио КААИ, колега из војне базе Георгиу питао ме је да ли знам име жене из хеликоптера, јер је она једина преживела. Рекао сам му да се престане шалити јер је Василики била у том хеликоптеру и молио сам га да се увери да је истина оно што ми говори, док лудим од бриге! Уверио ме је да је то истина, па сам позвао Марију, нашу деверушу, да проверим да ли има сличне информације. Марија и још један наш колега, Спиридул, управо су напустили цркву и нису ништа знали, али, срећом, налетели су на Астериоса, нашег кума, који је потврдио да је Василики жива, јер је управо разговарао са господином Хаџилелекасом, запосленим у компанији Power Company која је пронашла Василики”.

„Не сећам се тачно времена, могло је бити између 10:30 и 10:40 сати када ме је покупио колега, господин Антониу, и одвезао ме у Стефановикио. Успут сам позвао Василикине родитеље да бих им саопштио сјајне вести. Желео да будем први који ће има јавити вест. Такође сам позвао сестру Антодохи да је обавестим како би престала да се брине, јер је она била та која је тражила духовну помоћ светих манастира Есфигмена и Лавре Оноуфрија, и, наравно, она ми је рекла да је она чула вест да је жива само пар сати раније.

Вожња до Стефановикиа изгледала је као бескрајна тога дана. Чим сам стигао тамо, налетео сам на Марију и Спиридулу. Чврсто смо се загрили и заплакали. Тада сам упознао Астериоса питао га како да што брже добијем више вести о Василики. Послан сам у Оперативни центар бригаде. Тамо сам убрзо обавештен да је Василики пренета у војну болницу 424 па сам се вратио у Волос, спаковао неколико ствари и кренуо за Солун”.

Нека нас њена Света Милост, Девица Марија, заштити и сачува под својим покровом.

У славу Пресвете Богородице, Мајке Исусове!

Василики Плексида, наредник у Војсци Грчке

ИЗЈАВА МИНИСТРA ОДБРАНЕ

Дана 13. јула 2019. наредник Василики Плексида се на божанственој литургији у манастиру Панагиа Евангелистриа Акротириани у Серифосу, захвалила Богу и Богородици Марији, када је на чудесан начин преживела пад војног хеликоптера у Саранталору у којем су погинула четворица официра.

Наредница Василики је Деви Марији посветила кандило причвршћено на статуи хеликоптера као сведочанство чуда које јој је учињено. Такође је поклонила свој ремен и униформу коју је носила тог дана, а која је пукла због пада хеликоптера. Она је рекла да их је додирнула Девица Марија када ју је спасила.

Божанственој литургији присуствовао је и министар националне одбране Панос Каменов, који је игуманији предао икону Танатије Сумеле. Обраћајући се игуманији, тосподин Каменос је рекао: „Црно Море, Тракија, Егеј, Кипар су једно те исто место које Пресвета штити, баш као што је узела и Василики у наручје и спустила је из хеликоптера. Желим да знате да ће сви пилоти грчких оружаних снага, наше ваздухопловство и сви морнари у бродовима који одавде полазе, као и војници, без обзира колико су удаљени од Понта, Тракије, Егејског мора и Кипра, бити захвални због тога што се молите у име наше нације, уз помоћ Пресвете која се много пута појављивала”.

У несрећи су погинули генерал-потпуковник Јанис Цанидакис, пуковник Томас Адаму, мајор Демостен Гулас и поручник Константин Хацис. Хеликоптер је вршио патролни лет дуж северне границе, како би пружио oceћaj сигурности становницима пограничних подручја, што спада у редовне активност ратног ваздухопловства Грчке.


Василики Плексиде са иконом Пресвете Богородице
Фондација Пријатељ Божији

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име