Никада нисам капирао – одакле толика помпа за Азром? У реду је „друштвена критика“ у многим песмама, али, чини ми се да је, у вези са бендом, а поготово њеним лидером, много више у питању МИТОМАНИЈА, него толики квалитет какав му се приписује. Било је у Југославији много бољих бендова од Азре и већих уметника од Бранимира Штулића. Чини се да је тој помпи која га прати умногоме допринела његова дрскост; некад чак помислим да, колико год се представљао као неко ко „не жели ништа да има са Југославијом“, он и те како игра баш на ту карту – да, фактички, од сопствене личности прави култ. Елем, ово је само једна од претпоставки. Не могу ништа да кажем тврдим. Разумем и људе који су одрасли на музици коју је Азра стварала и се уопште не слажу са мојим мишљењем. Неки од њих Џонијево понашање приписују његовој доследности. Можда су и они у праву. Уосталом, свако има право на властито тумачење. Са овим у вези је и изјава (не сећам се чија) да „често у рок звездама видимо оно што ми желимо да видимо, а не оно што они уистину јесу“.
…
Рок група Азра основана је 1977. године и била активна наредних једанаест година. Према легенди, име бенда је везано за Хајнеову песму „Азра“. Иако настао у том периоду, бенд ни у музичком, нити у смислу имиџа и става није припадао новом таласу. У сваком случају, оно што нико не може Џонију да оспори, то су квалитетни, ангажовани текстови, као и способност да веома успешно кокетира са свим могућим жанровима. Иза Азре је остало десет студијских албума и две компилације.
Године 1984. Џони је први пут расформирао бенд и отишао у Холандију, где је упознао и своју будућу жену, са којом је у браку од 1989. Неколико година је живео тамо, са честим доласцима у СФРЈ. Велики део 1991. Џони је провео у Београду, што је наишло на веома негативне реакције хрватских шовиниста, на шта је је Џони одреаговао прилично шмекерском опаском: Када могу Туђман и Месић, што би мени било забрањено? На јесен 1995. поново долази у Београд где ради на песмама које су се појавиле на новом, дуплом албуму, Анали. Албум излази 1996. за Комуну, а са Дејаном Цукићем компонује песму Мокре улице, за коју касније излази и спот. За Комуну издаје и Севдах за Паулу Хорват, као и неколико старих албума. Касније је Штулић оптуживао људе из Комуне да су га преварили, а у интервјуу за „Време“, који је дао у октобру, 1998. године, рекао је: Они немају право да издају моје материјале. Непобитне су двије ствари: они продају мене а не ја њих, и не потражују они од мене него ја од њих.
Шта год да се десило, јавност никада неће сазнати праву истину. Оно што је епилог овог и још неких догађаја и неспоразума је Џонијева одлука да „заувек напусти Југославију“ (мислећи при том на све републике бивше земље), одбијајући било какву комуникацију са новинарима са ових простора.
На питања о евентуалном повратку, Џони је 2005. године изјавио:
Немам пасош, немам новац и немам се гдје вратити. Имао сам југославенски и истекао ми је. Југославије више нема, то је исто као кад се родиш и кажу ти: ово ти је тата, ово ти је мама, пошто, према Хомеру, нитко не зна кад се роди, тко га је родио, бар прве три године. И сад ја немам тату и маму и због тога сам сретан.
Редитељ документарца Сретно дијете (топао документарни филм о музици с краја 70-их и почетка 80-их; прим. аут), Игор Мирковић, ишао је 2003. године у Хоутен крај Утрехта да би покушао да интервјуише Џонија. Иако се претходно најавио, неко му је, у Џонијево име рекао „да га неће бити тједан дана“. Разочарани Игор је, спремајући се за повратак у Загреб, само прокоментарисао: „Знао сам да није никамо отишао. Али, кад сам видео да мој негдашњи бунтовни херој данас живи у хармоничном насељу за радину средњу класу, одмах сам одустао од те смешне идеје да вребам из засједе у грмљу испред куће.“ Заједљива опаска, неко би рекао.
Штулић је, у међувремену, почео и да објављује своје препеве античких класика. Између осталог, превео (односно, препевао) је Хомерову Илијаду, као и до сада необјављене књиге: Тукидидову Историју Пелепонеског рата, Херодотову Историју и др. Његов препев Илијаде неки критичари окарактерисали су као „генијалну будалаштину“; Џони се, с друге стране, бранио говорећи да досадашњи преводи нису добри јер преводиоци „немају стила“, „немају везе са песмом“ и сл. У свом преводу, Штулић се ослањао на наше народне песме. У књижарама широм Србије продаје се комплет од 14 Џонијевих књига, махом препева античких класика.
Што се мене тиче, најбоље што је остало иза Џонија је песма Кад фазани лете:
Зашто тражиш каризму у себи пуњена птицо
Могућност просвијећености раздваја те у бескраj од жудње за мисијом
Мирис земље концентрични кругови глупости и незнања
Као прстење оно даље не разумијем изгледа ми да је мртва стража.
Рекох себи мој Боже, колико демагогије суставно поредане у артиљеријске салве,
и колико покрадених мисли иза којих не стоји ништа осим мржње, сујете, власти,
и колико покварености треба да се излије пред наше ноге
и како је до непрепознавања доведена суштина преваре.
И ријека није била ријека у самом почетку
И није нужно да не буде понорница до краја.
Што се догађа кад мртви фазани лете изнад наших глава,
Кад мртви фазани лете а ни један не паде.
Што се догађа кад очајање захвати људе
Кад очајање неумитно прелати у кајање
Гледајући из даљине контуре на сцени
Падају ми на памет водене боје
Умазане руке брзо се перу.
Ова песма је уистину свевремена. Колико само имамо „фазана“ који покушавају да „лете“; чини се да их је данас више него икад. Посебно је занимљив стих друге строфе – мој Боже, колико демагогије суставно поредане у артиљеријске салве. Код већине слушалаца, прва асоцијација коју стих буди је неко од актуелних политичара. Премда, није ли изрека „политика је курва“ кроз читаву историју цивилизације показала колико је тачна и прецизна?! „Артиљеријске салве демагогије“ засипају нас 24 часа дневно. Једина разлика између времена када је Џони написао песму и овог данас, јесте та што су људи сада углавном свесни да је демагогија друга реч за политику, док се у „пост-брозовском“ периоду још увек веровало људима који су се бавили тим послом (ако неко и данас верује било коме од њих, заиста ми га је жао).
Нисам једини који је толико одушевљен овом песмом. Амер Тиквеша, професор књижевности и новинар из Сарајева, објавио је сјајну анализу њених стихова. „Пуњена птица је она препарирана, копија реалности, али таква да је реалност убијена како би се направила њена копија. Пуњена птица је и пежоративни, метафорички израз за арогантне особе. Зашто неко такав, ко убија реалност да би био њена копија, ко је арогантан, тражи харизму у себи? Он је не може имати јер харизма значи посједовање изнимних особина којима се може утицати на масе.“
Тиквеша иде прилично дубоко у анализу. Како и сам каже, за разумевање неких стихова потребно је имати увид у контекст настанка песме.
могућност просвијећености удаљава те у бескрај од жудње за мисијом
Тиквеша објашњава ове стихове: „Просвијећеност се ослања на разум, а мисија значи освајање људских срца. (…) Пјесма је објављена на истоименом албуму 1983, три године након Титове смрти. Смјена генерација власти у Југославији је завршена. Ако су вође револуције били мисионари, који су се временом претворили у просвијећене апсолутисте, они након њих су били само ово друго. Оправдање за апсолутизам првих крило се у чињеници да су водили револуцију и изградили модерну државу. Они су је реформирали, побољшан је животни стандард (…). Међутим, као и сви апсолутисти, вјеровали су да само њихов ауторитет може бити гарант реформи (…). Генерација након њих није имала тај ауторитет, ако је имала икакав. Они нису изградили ништа, већ наслиједили изграђено, а наставили су владати апсолутистички мислећи да су наслиједили и ауторитет претходника. Зато су пуњене птице, препарати својих претходника.“
И ријека није била ријека у самом почетку
И није нужно да не буде понорница до краја.
„Кад знамо контекст, стих је лако растумачити. Ни идеали револуције нису у почетку били општеприхваћени, те није нужно да опет не буду у илегали. Метафора понорнице је вјероватно и најуспелија у цијелокупној Штулићевој лирици с обзиром на њен предсказивачки потенцијал. То се на крају и десило.“
На крају, професор Амер Тиквеш поентира јебитачном констатацијом и опаском!
Што се догађа кад мртви фазани лете изнад наших глава,
Кад мртви фазани лете а ни један не пада.
Не знајући за анегдоту која чини позадину приче, ја сам овај стих тумачио другачије. То да ни један не пада, личи ми на добро познату сцену када се неко ували у фотељу и не силази са ње; зајаше фирму (или целу државу), па јаше ли јаше, како би Драгојевићев јунак Веља (из филма Лепа села лепо горе) рекао уместо мене – док год се кита диже!
Међутим, овај стих је реплика на један од вицева о Брозу. У том вицу, Броз је ловац који никако да погоди фазана, па онда неко од његових полтрона каже (вероватно би то био неко од Срба, јер су нас, као народ, од свих црвених, највише упропастили баш „наши“, односно, српски комунисти): „Е, све смо видели, али да мртви фазани лете, то још не.“
„Након Тита дошло је вријеме управо тих којима мртви фазани лете. С тим у вези је и очајање у сљедећем стиху, али и кајање због вјере у идеале које захвата људе“, закључује професор Амер Тиквеш.
Падају ми на памет водене боје
Умазане руке брзо се перу.
Овај дистих је мало јаснији. Позната сцена „прања руку“ из Библије – метафорички, Понтије Пилат „пере руке“ (сваки саучесник у било ком злочину који ништа не учини да исти спречи, а када се дође до ситуације да се траже одговорни за непочинство – извуче се, односно „пере руке“, огради се итд). Прањем руку у „Новом Завету“ симболично је приказано прање властите савести, односно, правдање пред самим собом.
