Молитва са самопринуђавањем и трпљењем рађа лаку, чисту и сладосну молитву. Молитва која се врши уз самопринуђавање јесте дело слободне воље, а молитва која се врши уз сладост јесте дело благодати.
Зар исто то не видимо и када је у питању учењу било које вештине: Онај ко приступа некој вештини са чврстом жељом да је научи, у почетку се труди са напором, греши и погрешно ради. Но, он не пада духом, већ се опет лаћа посла и, премда поново греши, не одустаје од свога посла, показујући пред мајстором чврстину своје воље. Уколико пак, клоне духом и одустане од труда, ничему се неће научити. Ако пак, без обзира на то што је много пута погрешио, не одустане, већ настави да се труди и стрпљиво ради, временом ће се, уз помоћ Божију, научити вештини и почеће да производи без муке, са задовољством и са таквим успехом да ће оно што произведе бити довољно да може да живи од тога.
Тако је и у делању духовнога живота. Онај ко је одлучио да твори врлине не треба да мисли да ће одмах успети у томе, јер то је немогуће. Он, пак, нека улаже напоре и чак, ако у почетку његово дело и не буде сасвим исправно, он
нека не одустаје, јер у супротном неће постићи успех. Нека се стално изнова труди, слично ономе ко жели да научи неку вештину. Ако се буде на тај начин стрпљиво трудио, не падајући духом, Бог ће погледати на труд његове воље и
даће му да све може твори без самопринуђавања.
Из књиге: Добротољубље за сваки дан
Хвала