Делиблатска пешчара представља јединствени феномен кога одликује шумо-степска вегетација мозаично распоређена на израженом динском рељефу и једно од најзначајнијих станишта птица и биљака у Европи.
У југоисточном делу Панонске низије, у јужном Банату, између Тамишке, Вршачке и равни Дунава, пружа се плато дужине 60 и ширине 25 км. Надвисује околни терен и одликује га лесни и песковити геолошки састав. У његовом југоисточном делу се налази највећа европска континентална пешчара, елипсастог облика димензија 35 са 20 км.
Делиблатска пешчара је настала од силикатно-карбонатног песка, плавина банатских река и наноса Дунава, које су ветрови леденог доба, са њихових обала разнели у правцу северозапада и засули претходно формирани лесни плато, пише Ртс.
На површини од 350 км2 благо заталасани рељеф је преобликован у изразито дински. Хипотезе о плеистоценској или холоценској старости Делиблатске пешчаре могуће је потврдити на основу будућих геолошких истраживања.
Изразито дински рељеф одликују апсолутне надморске висине врхова дина између 70 и 197 м, док релативне у удолинама достижу и до 30 м.
НАЈСУРОВИЈИ ЦЕНТРАЛНИ ДЕО ПЕШАРЕ
Рељеф достиже максималне надморске висине на коти Мала Чока (197 м). Kарактеристични су предели дугачких дина благих нагиба и пространих удолина, без утицаја подземних вода.
Централни део Делиблатске пешчаре одликују дугачке дине стрмих нагиба, релативних висина до 30 м и уске удолине. По свим одликама то је њен најсуровији део.
Део пешчаре од Дунава до линије Врела-Гребенац одликују слабо изражене дине и широке међудинске удолине, нижи је од осталог дела и назива се Ниска пешчара. Неке удолине су под утицајем изданске воде и обрасле хигрофилним заједницама. Главни минерали састојци песка су кварц, фелдспати и кречњак.
Специфичност Делиблатске пешчаре је њена шумо-степска вегетација, мозаично распоређена на израженом динском рељефу, која је јединствена у Панонској низији.
Биљни свет Делиблатске пешчаре карактеришу пешчарске, степске, шумске, мочварне и водене заједнице. Од близу 1000 биљних врста које их граде, најкаректеристичније су биљке степских станишта: банатски божур, степски божур, шерпет, бадемић и др.
Kлека је једини самоникли четинар, док у малобројним аутохтоним шумама доминирају виргилијски храст, лужњак и бела липа. Више од половине површине Делиблатске пешчаре данас обрастају сађене шуме багрема, црног и белог бора.
Најзначајнији локалитети централне Пешчаре су Рошијана и Црни врх. Заштићени су 1912. године као природни споменици. Најзначајније биљне врсте су заштићене природне реткости: коцкавица, овчије руно као и све врсте орхидеја, док је здравац особена врста заједница рубова шума.
Животињски свет Делиблатске пешчаре одликују пешчарски инсекти и врсте степских станишта: орао крсташ, степски соко, текуница, слепо куче и степски скочимиш. У шумским стаништима значајно је стално присуство вукова, јелена, срна и дивљих свиња.
Водени екосистеми обале и ада Дунава представљају гнездилишта птица мочварица и привремена обитавалишта птица селица, док је површина незалеђеног Дунава масовно зимовалиште дивљих патака и гусака.
Животне заједнице Специјалног резервата природе „Делиблатска пешчара“ су издвојене у посебну биљно-географску област – Делиблатикум. У међународним оквирима, Резерват представља центар биодиверзитета: једно од најзначајнијих станишта птица и биљака у Европи, док је влажно подручје припадајућег дела Дунава заштићено Рамсарском конвенцијом.
Nacionalna Geografija
