Бог нас воли потпуном и савршеном љубављу. Својим Промислом, који све премудро обухвата, стара се о свему на најбољи могући начин. Тако и душу човека узима у тренутку, који је најбољи за његово спасење.
Свети владика Николај пише о дубоком народном веровању у Божији Промисао: „Најдубље веровање српскога народа јесте веровање у судбу. Не у судбу слепу него у судбу промисаону, планску и праведну… Каже српска пословица: Нема смрти без суђена дана. То чини Србе храбрим и неустрашивим.“
Подсећа нас да је истина са слободом нераскидиво везана, да ко чува истину над злом сваким царује. Спевао је песму „Буди храбар и слободан“, засновану на особеностима нашег народа, чији стихови гласе: „Буди храбар и слободан, Бог ти збори Србине, ја ћу за те војевати само држ’ се истине.“
Свети Климент Александријски запажа да онај ко је веран Богу исповеда истину да се све у свету усмерава ка добру и несмућеног срца храбро подноси све што му се деси у животу. Божијом се вољом, а не људским разумом, који често греши, све усмерава ка најбољем завршетку. У псалмима Светог цара Давида видимо колико он све превазилази у врлини уздања у Бога, како често понавља од искреног срца: Господ је просвећење моје и Спаситељ мој, кога да се бојим? (Пс 26, 1)
У добру се не понеси, у злу се не покуди, гласи народна пословица. Човек који се узда у Бога, чврсто уверен у Божији Промисао, ограђен је у срцу непомућеним спокојством. Храбро се супротставља свим искушењима и жели само то, што је Богу угодно да учини с њим. Дивна је храброст таквог срца и бесцена је тишина која долази од такве душе.
Свети Јован Тобољски примећује колико будно бди Божије провиђење над нама на животном путу: „Заиста у вече наше смрти сазнаћемо дивно Божије провиђење о нама; јер Господ управља човекове кораке – грешни човек како ће спознати пут свој? (Прич. Сол. 20, 24). Бог нас често, мудро промишљајући о нама, води по тешким, једва проходним животним путевима, али Он добро зна, којим путем да нас уведе у небеске рајске вртове. Због чега узносити жалосне вапаје против најмудријег и веома поузданог путовође у нашем животу? Зашто да говоримо, ако идемо путем који нам је Бог одредио – куда нас Ти водиш? Чини се, да смо давно сишли са правог пута?
Не тугуј, пријатељу мој! Бог нам тајанствено говори: само веруј Мени. Провешћу те успешно, и нећеш нимало зажалити, када завршиш путовање. Тако Божије провиђење прати свакога од нас на животном путу од дана рођења до дана преласка у вечни живот, само уколико останемо верни Божијем путеводитељству, на које нам је наш Спаситељ указао у Његовом Светом Јеванђељу. Нама је довољно да је то једини безбедан пут, и шта онда, када се он покаже тешким и са многим непријатностима?“
