Божја воља је савршена и према нама сасвим добронамерна. Бог на љубав и верност одговара тако што из свих околности извлачи најбоље и премудро их преокреће у нашу корист. Увек је са нама, никада нас не оставља. Када се удаљимо стрпљиво чека да пожелимо да се вратимо и прихвата нас свим Својим бићем. Његова љубав је неизмерна, безгранична, неописива, лудо одана. Не намеће се, не тражи своје, милостива је, прашта, дуго трпи, пушта нас да Га сами пожелимо и потражимо. Он је једини човекољубац, нико нас тако потпуно не воли и не прихвата. Створио нас је и познаје сваког до најтананијег детаља, зна за шта је кога наменио, које је дарове поверио и једини је у стању да нас потпуно разуме. Величанствен је, Свемогућ, Свезнајући, извор је сваког добра: „Сваки дар добри и сваки поклон савршени одозго је, силази од Оца свјетлости, у којега нема измјенљивости ни сјенке промјене.“ (Јак. 1, 17)
О вољи Божјој са дубоким увидима пише Свети Јован Тобољски: „Воља Господња је тако узвишена, чиста и права, да не жели, и не може да жели ништа, сем тога, што ће за нас бити добро, и притом најбоље, најблаженије. И због чега Господ Бог то не би желео? Он преблаги, због чега то не би желео? Он је – Свемогућ. И зато нема силе изнад Њега, нема ниједне, сем те, која долази од Њега. Ми смо са свих страна окружени и ограђени благом Божјом вољом, тако да ништа и никада, сем по провиђењу Самога Господа Бога и по Његовој благој вољи, не може да нас дотакне. Заиста, „Ти, Господе, благосиљаш праведника, као штитом заклањаш га милошћу Својом“. (Пс. 5, 12)
Свети Јован запажа да је највернији знак сагласности људске воље са Божјом неустрашивост у невољама и спремност да се ради Бога и испуњења Божјих заповести подвргне опасностима и претрпи све непријатно и тешко, чврсто се уздајући у Божји Промисао и Његову помоћ. Веома је похвално имати увек у свему храбро срце, које се у сваком човеку кога среће и догађају узда у Божју вољу и Промисао. Нико не зна, шта је у стању да уради, док се не искуша у борби са најразличитијим невољама. Свака одважност жели да буде противуречна самој себи и њена победа над невољама које је сналазе је част њене славе. Бог онима које је изабрао често даје повод да учине нешто одважно, великодушно, нешто што захтева сопствено пожртвовање. Због тога су непријатности у овоземаљском животу неопходне. За познање самог себе неопходна су искушења. Како можемо да сазнамо колико смо напредовали у нади на Бога, ако се све дешава по нашој жељи? Дешава се и мудрим и одважним људима који поступају благоразумно и одважно да не достигну срећан завршетак, али они свој неуспех приписују томе да то није била Божја воља и сматрају саму своју неуспешност за срећан догађај, јер захваљујући томе нису учинили дело које Богу није угодно.
Уздање у Бога рађа се од познања Божјег провиђења, а од уздања лако долази до сагласности људске воље са Божјом. Расуђивање о Божјем провиђењу успоставља најдубљи мир у души и људску вољу приклања вољи Божјој. Како је то слатко и умирујуће! Јер онај који је себе у свему препустио Божјем провиђењу у потпуности је слободан од свакојаких туга и искушења. Због тога је у старини постојао обичај да се приписује Божјој вољи све што се дешава у свету, какви год били непосредни узроци за то.
Злато не сија док је у пећи, тек када прође кроз огањ добија свој сјај. На исти начин невоље и болести кале човека. Истинито је рекао Свети Августин: наступи болест моја, наступи и спокојство моје; после невоље следи и радост. При томе он примећује: „Шта год да се деси, непријатно за нашу вољу, нека ти буде јасно следеће: све се дешава по вољи Божјој, по Његовом Промислу, по Његовој заповести, и по Његовом закону. Уколико и не схватамо због чега се нешто десило – верујмо Његовом Промислу, јер ништа не бива без разлога.“ И то поново потврђује: „Божји Промисао нас учи, да лакомислено не негирамо оно што се десило, већ да у томе приљежно тражимо корист, и где притом наш разум не досеже, тамо вера треба да нас подржи, да нам је све на корист, иако од нас скривено. И раније су бивала корисна, али за саврменике неразумљива дешавања, чија се корист откривала касније. Јер и сама та скривеност нам служи на корист, учећи нас или смирењу, или показујући ништавност нашег преузношења.“
Свети Јован Тобољски открива једну од тајни Божјег Промисла: „Када те Господ растужи, тиме што је допустио на тебе неку увреду или губитак, то ће се на крају крајева окренути на твоје добро.“ Он је расветлио дубине Божјег провиђења, као мало ко: „Божје провиђење је непостижно за нас обичне људе, скривено од нас, али оно обухвата у себи свеобухватни поредак разумног и праведног управљања светом. Видимо спољашњи поредак светских и појединачних догађаја и појава, али чудно, премудро Божје провиђење, које покреће светски механизам, његово очување и усмерење његових делатности, су за нас скривени и не можемо да их видимо.
Заиста се Божје провиђење распростире од једног краја света до другог, и све уређује на корист (Прем. Солом. 8, 1). Од најузвишенијих Серафима па све до најмањег мрава на земљи нисходи неуспављива Божја брига, а тим пре се не удаљава од свега постојећег. Божје провиђење је до те мере брижно, да непрекидно храни птице, дајући им храну са задовољством, сигурност, покров и гнезда; и ако са таквом брижношћу одева цвеће, дајући међу њима, према особини сваког цветка, њему одговарајући мирис, лепоту и боју – како онда Божје провиђење може да заборави своје синове, којима је дата царска власт над нижим тварима?
Тако и о теби, читаоче, брине и бди Божје провиђење, као да Он уопште нема никакве друге бриге. Многобројност народа, о коме Бог брине, не смућује Божје провиђење, нити га оптерећује – за Њега је брига о једном човеку иста, као и за безброј хиљада људи.
Бог је од века предвидео, на који начин су свако створено биће или предмет саздани и за шта су предодређени. Заједно са тим предвиђа и какве препреке и непријатности притом могу да се десе. Свеблаги Бог је ради одстрањења тих препрека благоволео да изабере и укаже човеку на та помоћна средства, с којима би могао да достигне свој циљ и предназначење. Бог је све то уредио још од самог почетка стварања света и Својом необухватном силом спровео у дело.
Овде се треба дивити томе, да Божје провиђење допушта сваком предмету да дејствује у предназначено време ради извршења свог потпуног дела. Јер је Божјем провиђењу својствено да све усаглашава и повезује једно с другим, како узрок тако и његову последицу, како у најмањим, тако и у најважнијим делима, неприметно, најмањим променама.
Он савршено и тачно зна све будуће, садашње и прошло. Јер је Њему познат поредак Његових дела о свим стварима, које твори Својим рукама. Он има одличну представу и о свему што нам се открива у свету по предвиђању, и о свему што нам се чини неочекиваним, а што је Он предвидео од века. И никада Божје провиђење не може да се измени у својим премудрим судовима. Али како су ти судови – најдубља и непостижна бездан, онда многи, видевши безбројна безакоња и зла дела која остају без казне због Божјег дуготрпљења, а с друге стране Божје изабранике исправљане и испитиване многим невољама, онда, понављам, многи, мислећи, да Бог не обраћа никакву пажњу на људска дела, упадају у велику дубину неверја, када не виде никакве разлике између праведних и злих људи.
Из претходног се види, да су сва успешна или неуспешна дела сваког човека написана до најмање црте и броја на хронометру Божјег провиђења, и он не греши ни за једну јоту, јер је – исправан до високе прецизности: „Јер вам заиста кажем… неће нестати ни најмањега словца или једне титле из закона (воље Божје), док се све не изврши.“ (Мт. 5, 18) Ако верујемо часовнику, који је направио мудри стваралац, каква је онда дрскост прекоравати, а понекад и негирати, часовник тог најузвишенијег Божјег домостроја света, који је непогрешив, и којим су сви догађаји свега створеног распоређени на најбољи могући начин?“
