Момчило Гаврић је са 10 година пешке прешао Албанију, учествовао је у пробоју Солунског фронта где је рањен, а војвода Живојин Мишић га је, када је напунио 12 година, унапредио у чин поднаредника.

Пре скоро једног века завршен је Први светски рат у коме је као војник учествовао и Момчило Гаврић. Већина Лозничана не зна ни ко је он, а камоли одакле је. А требало би јер је Момчило, најмлађи војник свих армија у Првом светском рату, рођен у Трбушници, код Лознице, испод планине Гучево. Нажалост лознички крај је сасвим заборавио овог несвакидашњег јунака.

У књигама је забележено да је Момчило Гаврић на почетку рата имао непуних осам година. Био је осмо дете својих родитеља, оца Алимпија и мајке Јелене. Тада је био понос имати доста деце. Камо среће да је и сада тако у Србији.

У августу 1914. аустроугарски војници су чинили велике покоље цивилног становништва. У рану зору, почетком августа 1914. године, пијани аустроугари убили су Момчилове родитеље, сестре и његова четири брата. Мали Момчило побегао је кроз шуму и избио на врх Гучева. Наишао је на положај Шестог артиљеријског пука Дринске дивизије првог позива којим је командовао мајор Стеван Туцовић, брат Димитрија Туцовића. Малишан је пао, обгрлио му чизме и зајецао: „Чико, све су ми убили!“. Мајор Туцовић га је питао: „Знаш ли да бацаш бомбе?“ Мали Момчило је рекао да је бацао само камење. Мајор је узео једну бомбу и показао му како се то ради. Затим је постројио своје војнике и питао: „Ко хоће да ноћас освети Гаврићеве родитеље, његову браћу и сестре?“

Цела чета искорачила је напред. Туцовић је одабрао једног Златиборца, Милоша Мишовића. Он је пред поноћ кренуо заједно са малим Момчилом и затекао аустроугаре како пред качаром Гаврића пијанче. Хитнуо је Мишовић једну бомбу, затим другу. Трећа није била потребна. Тог тренутка мали Момчило је постао борац српске војске, дете Шестог артиљеријског пука Дринске дивизије. Туцовић је наредио војницима да сваког дана малом Гаврићу дају да пуца три пута из топа и тако свети своју браћу и сестре.

Када је дошло повлачење преко Албаније, Милош Мишовић је узео Момчила под своју бригу. У Подгорици му је од последњих пара купио један венчић од двадесет укљева (врста слатководне рибе из породице шарана) и рекао му: „Синко, ако хоћеш да останеш жив, сваког дана да једеш само једну рибицу. Запамти добро, само једну ако хоћеш да преживиш.“  Момчило га је послушао, а онда када су прошли Скадар рибица више није било. И Мишовићу, кршном Златиборцу, почело је да понестаје снаге. Једне ноћи док су чучали поред ватре рекао је малом Момчилу: „Синко, бојим се да и ја нећу моћи више. Ухвати ме за мој шињел и ја ћу те вући докле будем имао снаге. Ако паднем, немој ми прилазити, продужи даље.“

Вукао је Мишовић малог Момчила, посртао, тетурао се. Глад и зима сломили су кршног Златиборца. Није могао даље, пао је у снежну пучину. Момчило је стао и дао му руку. „Не, продужи даље, Момчило, не обазири се на мене!“ Момчило се склупчао око њега у снегу, милујући му промрзле руке: „Чика Мишо, ја нећу даље! Чика Мишо, ја хоћу да умрем са тобом!“

-Како да умре дете?! Видевши да ће мали Момчило умрети, Милош Мишовић је скупио снаге и усправио се. Посртали су Милош и Момчило тих задњих десетак километара испред Драчког пристаништа, али су успели заједно.

Касније на Крфу малом Момчилу су пришили по једну звездицу на нараменицама. Тако је деветогодишњи Момчило Гаврић постао најмлађи каплар на свету.

otadzbinapamti.rs

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име