Како су рокери од реметилачког фактора постали чувари старих вредности
Крајем 2021. године, Душан Антонић је издао књигу под називом „Како (ни)је пропао рокенрол у Србији“. Уз анализу развоја рок музике на нашим просторима, Антонић даје сјајан увид у то каква је била (суб)културна сцена, од периода када је рокенрол „продро“ у тадашњу СФРЈ, све до 2017. године, када су се садржаји са, некада ужасавајуће, а данас опште прихваћене, Пинк телевизије, раширили на све остале ТВ програме са националном фреквенцијом (а и шире). У књизи се налази и списак од 100 албума који се сматрају најбољим који су снимљени у Србији у периоду између 1992. и 2017. (у анкети је учествовало много еминентних стручњака и познавалаца ове врсте музике). Када се погледају наслови са списка, заиста делује као да је рокенрол у Србији итекако „жив и здрав“. Међутим, када се обрати пажња и на остале факторе – од медијске заступљености, простора за свирање и сл. до одзива публике на концерте, ствари, ипак, не изгледају тако бајно.
ПРВИ КОРАЦИ
Рокенрол музика у нашој бившој земљи, била је, за разлику од свих осталих источноевропских држава, интегрисана у социјалистички систем. Разлог оваквом стању ствари лежи, понајвише, у геополитичким приликама, као и у нечему што се популарно назива културним ратом. Убрзо после Другог светског рата, као доминантне светске силе испливале су, са једне стране, неокрњене Сједињене Америчке Државе, а са друге, сила која је дала свој највећи допринос у победи над фашизмом, Совјетски Савез. Доскорашњи савезници убрзо почињу борбу за светску доминацију, што ће довести до поларизације света око две водеће силе и појаве хладног рата. Међусобно супротстављене силе, обе са амбицијом да шире сферу утицаја, борбу су водиле на више нивоа. За ову причу је најзанимљивији феномен такозване „меке моћи“ – у коју спада наметање своје културе државама над којима се жели успоставити одређена врста контроле. Једно од најубојитијих оружја САД-а у оквиру поменуте меке моћи била је, уз филмове холивудске продукције, рок музика. Холивуд је Југословенима приказивао Сједињене Државе као идеално место за живот, својеврстан рај на земљи, чије вредности, свакако, треба прихватити, док је рокенрол својим заводљивим ритмом и текстовима који су некада били и прилично провокативни, допринео рушењу многих табуа, да би временом све више утицао и на ставове младих људи који су се око ове музике окупљали и у вези са њом имали висок степен идентификације.
У књизи Кока-кола социјализам, Радина Вучетић пише о рокенролу као делу ширег процеса хладноратовске пропаганде у функцији десовјетизације земље. Иако званично неутрална, СФРЈ је, у време хладног рата, била итекако опредељена. Тадашње елите желеле су да СФРЈ има имиџ модерне европске земље, због чега су садржаји америчке популарне културе били више него потребни. Рокенрол је, иако не баш исплатив, наметан од стране државних кућа, па се шездесетих појављују и први рок састави: Силуете, Елипсе, Златни дечаци, Бијеле стреле, Индекси, Црни бисери и многи други.
ЗЛАТНО ДОБА
После првих корака рокенрол плеса, 70-их се појављује Бијело дугме које је умногоме допринело да ову врсту музике заволе и људи који су били много више наклоњени народној музици. Дугме је спајало неспојиво. Овај бенд је, колико слављен, толико и оспораван, али је чињеница да је један од најзаслужнијих за свеопшту популаризацију рокенрола у Титовој Југославији. Међутим, крајем 70-их долази до својеврсне револуције у самом рокенролу. У САД и Британији појављује се панк, који убрзо стиже у СФРЈ, да би се, мешавином панк и пост-панк звука, уз упливе реге и ска музике, родио нови талас, музички правац који је, за свог постојања, направио прави бум и постао популаран скоро као и народна музика. Баш о овом феномену пише Владимир Ђурић Ђура у свом роману, „Београд без сна“:
„Био је то почетак једног лудог времена. Све се дешавало у трену. Као на филму. Све ми се дешавало сада и одмах. Била је то нова, 1980. година. Таман је стигла. Титова ера је лагано пролазила. Осећало се у ваздуху. Вољени председник је био озбиљно болестан. Конзилијум лекара је стално заседао. Ново време је долазило, време слободе.“
После смрти Великог Вође, стеге репресивног режима полако попуштају, а урбана омладина, инспирисана и надахнута новом модом и музиком која је у СФРЈ наишла на веома подно тло, храбро и без задршки указује на све недостатке једног система који је био на издисају. У градским центрима још од 1977. године појављују се новоталасни бендови: Панкрти, Пекиншка патка, Параф, Термити, Филм, Хаустор, Прљаво казалиште, Шарло акробата, ВИС Идоли, Електрични оргазам и многи други. Постоје приче о томе како је тадашња рок сцена у земљи била друга у Европи, одмах иза Енглеске, а трећа у свету. Ова тврдња можда и није далеко од истине; како год, чињеница је даје овај период представљао златно доба рокенрола. Неле Карајлић је у књизи „Фајронт у Сарајеву“ изнео занимљиву констатацију о популарној музици:
„Титина смрт убрзала је процес топљења комунизма, а нови талас, безобразан и арогантан, ношен младалачком препотенцијом, турао је кажипрст властима у око. Ту се крила и Титина грешка, што је пустио дјецу да свирају рок, мислећи да ће својом тајном службом контролисати њено одрастање, пунољетство и зрелост. Међутим, чим је Стари умро, дјеца се отеше контроли и почеше ударати око себе неспутано и злобно, као што туку шрапнели и испаљене гранате. Нико више није могао предвидети посљедице ове слободе. Људи су почели да ствари називају правим именима. Почело се говорити о проблемима, о несташицама…“
ГОДИНЕ ЗАПЛЕТА
Као што увек буде када се на неком пољу досегне врхунац, после тога следи пад. Деведесете данас памтимо, осим по рату, немаштини и свим тужним и ружним призорима, и још по нечему. У музици се појављује нови правац, тзв. турбо-фолк, који је, по мишљењу многих, нешто најмонструозније што се до тада појавило на овим просторима, а да је везано за „културу“ и „уметност“. Ова музика представља чудну мешавину оријенталних и диско ритмова, техно матрица, наглашених мелизама и трилера у певању и текстова који превазилазе све границе пристојности и доброг укуса. Нову музика пратила је нова мода, водеће звезде постале су полуголе певачице, а идоли младих криминалци са црним џиповима и златним кајлама око врата. О феномену турбо-фолка писало се много, али, ипак, не довољно. Што се мене тиче, веома је важно да се изнова и изнова подсећамо колико је ова музика (и све што иде уз њу) допринела да се много тога у земљи, буквално, окрене наглавачке.
„Целе деведесете су једно нормално стање у огледалу. Све што је добро се изменило у зло, све што је нормално је постало ненормално“, рекао је Небојша Симеуновић, познатији као Сабљар, фронтмен бенда Џа или Бу. Игор Перовић из Плејбоја има слична запажања: „Те деведесете су стварно чудне године биле. С једне стране си имао рокенрол с друге турбо фолк. Тај судар је био толико снажан да је потпуно поларизовао људе. Добро да нисмо заратили једни против других, као две крајности.“
Кованицу турбо-фолк смислио је Рамбо Амадеус. На почетку своје песме истоименог назива, Рамбо каже: „Фолк је народ, а турбо је систем убризгавања горива под притиском у цилиндар мотора с унутрашњим сагоревањем. Турбо фолк је горење народа. Свако поспешивање тог сагоревања је турбо фолк. Разбуктавање најнижих страсти код хомо сапиенса.“ У наставку песме, Рамбо наводи феномене које означава као турбо-фолк, спомињући: алкохол, стадионе, кокаин, печење на ражњу, национализам, гласачки листић итд.
Занимљива је констатација Душана Антонића о појави овог феномена:
„Добро организованим и за разне марифетлуке увек спремним естрадним менаџерима који су ту сцену држали, а који су снимили упражњен простор у сегменту у ком је до тада владала поп музика из западних република, наравно, није требало много да крену у његово освајање. Уз разне јужне ветрове, исламизиране ритмове и хармоније који су под плаштом врлд мјузика одједном као пошаст почели да пристижу са простора Турске и арапских земаља, уз ту и тамо комбиноване латино-ритмове, грчки мелос и ко зна шта све још, почели су да се рађају разни мутантски облици неке нове музике коју је Рамбо Амадеус негде у једном тренутку назвао турбо-фолк, да би се та одредница примила као покривач који ће наредних деценија обухватати музичко ђубре које ће нас све више затрпавати.“
Генерације које су одрастале уз овај мелос, несвесно су прихватиле и вредности које су пропагирали протагонисти његове приче. Главна идеја постала је да се на лак начин дође до новца и славе. У трци за постизањем овог циља, стасавале су генерације које не презају ни од чега, ни од бављења криминалним пословима (ако су у питању мушкарци), ни од новог, мало префињенијег проституисања (ако су у питању жене). Тако је дошло до масовне појаве такозваних „спонзоруша“, које су јуриле за својим „бумбарима“. Овакво стање у друштву довело је до тога да су свакојаке сподобе, које су на сумњив начин дошле до велике количине новца, добиле доста медијског простора, што је за последицу имало потпуно деградирање традиционалних моралних норми и вредности. Тадашњи режим, наравно, није имао ништа против таквог стања ствари јер људи из те бранше нису били критички настројени према њему. Штавише, многи сматрају Милошевића и његов режим синонимом за турбо-фолк. За разлику од рокенрола, који је реаговао на све друштвене аномалије, „пинковци“ се нису много бунили; потпуни хаос у земљи њима је само олакшао посао. С друге стране, рок музика је била маргинализована јер су рокери, поготово у Србији, од почетка дизали свој глас против бесмисленог рата, а временом и против режима који је све више попримао одлике апсолутистичког. У земљи у којој се све окренуло наглавачке, најмање су потребни некакви музичари који на то указују. Оно што ситуацију чини посебно гротескном је чињеница да је рокенрол, када се појавио на овим просторима, од стране многих био перцепиран као реметилачки фактор, да би 90-их рокери постали браниоци илити чувари старих вредности (које сада, нажалост, спадају у домен идеала).
Ипак, и поред најезде пинковаца и свеопштег лудила у друштву, управо деведесете године прошлог века изнедриле су неке од најбољих српских бендова. По квалитету и енергичности, посебно су се издвајали: ДАРКВУД ДАБ, КАНДА, КОЏА И НЕБОЈША, АЈЗБРН, РИТАМ НЕРЕДА, ПЛЕЈБОЈ, БЛОК АУТ, ГОБЛИНИ, БЈЕСОВИ, САНШАЈН, НЕГАТИВ, АТЕИСТ РЕП, ДЕЦА ЛОШИХ МУЗИЧАРА, ОБОЈЕНИ ПРОГРАМ, ОРТОДОКС КЕЛТС и наравно – ПАРТИБРЕЈКЕРСИ (који почињу са радом још ’80их, а и данас доминирају српском рокенрол сценом). Бендови су били итекако ангажовани, а на неким ТВ каналима постојале су и извесне емисије са топ листама најслушанијих рок песама. О рок сцени 90-их многи имају позитивне утиске: „Деведесетих година је била криза, и мање квалитетно се јело, и нигде се није путовало, а формулисан је један непријатељ који је крив за све, и онда је било лакше окупити екипу. И бендови и уметници и, генерално, људи позитивне мисли су се окупили око једног циља, а то је да победе тог непријатеља, и самим тим је уметничка, а и музичка сцена била јача“, наводи Славко Матић из бенда Збогом Брус Ли. Александар Медан из Лав хантерса је сличног става: „Деведесетих година је ситуација била катастрофална, нису постојале издавачке куће, нити је рокенрол неког интересовао. Међутим, то је био неки начин бунта против тадашњег естаблишмента (Медан мисли на учестале свирке током протеста ’96-97, као и током ’99-2000; прим.аут), доста људи је долазило на те концерте и ми смо се, као бендови калили свирајући стално.“ Александар Рељић из Генерације без будућности такође тврди да је рокенрол 90-их био на завидном нивоу: „У време Милошевића је рокенрол фантастично функционисао. Постојао је и Коцерт године и разноразни клубови су организовали свирке, сцена је, некако, сама по себи била виталнија. Ако ништа друго, имала је циљ да се бори против онога што се тада дешавало у друштву.“
Богица Мијатовић, причајући о 90-им, тврди: „Припадам онима који мисле да је сцена била одлична, да је стасао велики број бендова који уз ветеране и данас чине нашу сцену живом, без обзира на однос телевизије према њему. Оно што је мени посебно занимљиво је да је 99% српских рок бендова јавно било против Милошевићевог режима.“ Мијатовић такође констатује и да „Милошевић и његова екипа нису имали времена да се баве рокенролом.“ И заиста, када се ситуација сагледа из више углова, долази се до закључка да тадашњи режим није много марио за рокенрол, као и да није био свестан колики је „револуционарни потенцијал“ лежао у музици, њеним извођачима и публици. Милошевић уопште није обраћао пажњу на оно о чему су рокери певали, док су их, с друге стране, људи из опозиције итекако пратили и редовно их ангажовали на митинзима и протестима, како би придобили што већи број младих људи. Такав индиферентан став режима према рокенролу био је, добрим делом, погубан по њега самог.
РЕВОЛУЦИЈА
Феномен културног рата помињао сам на почетку текста, у контексту борбе Совјета и Американаца за ширење сфере утицаја. Управо 90-их у Србији инострани геополитички интереси увидели су оно што Милошевићев режим није – да је рокенрол моћно оружје за покретање народа на побуну и протесте. Западне силе одлучиле су да од Србије направе (нео)колонијалну државу (као што је то случај са већином источноевропских држава), а у томе ће им помоћи управо – српски рокери. Да би се циљ одређених западних центара моћи до краја остварио, после распарчавања Југославије, у Србији је требало срушити постојећи, а инсталирати марионетски режим који ће пристати на све што се од њега захтева. На руку западним „савезницима“ ишло је и то што је Милошевићев режим у народу постао толико омражен да су многи једва чекали да се догоди нека промена. Ангажман српских рокера и њихова спремност да се боре искоришћена је за коначни обрачун, који се и догодио 5. октобра, 2000.
У октобру, 1998. године оформљен је студентски покрет Отпор, који је, бар званично, био реакција на нове законе о универзитетима и медијима који нису одговарали студентима. Временом је то постао свенародни покрет чији је једини циљ био рушење тадашњег режима. Уз свесрдну америчку финансијску и логистичку помоћ, до савезних избора у септембру 2000. Отпор је израстао у велику организацију која је бројала преко 20 хиљада активиста. Вође Отпора обучаване су у иностранству о методама ненасилне борбе. У многим емисијама снимљеним после 5. октобра, чланови покрета су отворено причали о обуци и тактикама – како довести ситуацију до ивице инцидента, како испровоцирати полицију да реагује употребом силе и сл. Акције Отпора, на директан или индиректан начин, подржавали су рокери који су листом били за промену режима, док је Радио Б92 пружао медијску подршку, а логистику свему томе опозиционе странке, окупљене у коалицију ДОС. Када се узме у обзир сав новац који је додељен Отпору, Радиу Б92 и челницима ДОС-а, Америка, Немачка и Енглеска су за рушење Милошевићевог режима уложиле преко 60 милиона долара.
Крајем лета 2000. године, Радио Б92, Отпор и АНЕМ мрежа су, уз огромна финансијска средства са запада, организовали кампању ВРЕМЕ ЈЕ, у оквиру које је организована и турнеја „Рокенрол за изборе“ са слоганом „Изађи на црту“. Најпопуларнији рокенрол бендови свирали су, у оквиру турнеје, у 25 градова, пред око 150 хиљада људи, а циљ турнеје био је да се, помоћу тада популарних бендова, привуче омладина којој је, кроз паролу „Изађи на црту“ упућена јасна порука везана за предстојеће изборе. „Већи део бендова који си свирали 90-их је свирао на турнеји Изађи на црту, која је била финансијски покривена“, прича новинар Предраг Новковић. „Они су сви свирали за солидне хонораре и имали су прилику да свирају у пуно градова и да их људи виде.“ Златко Јошић, један од организатора те турнеје причао је о тим догађајима у емисији Роковник која је емитована на РТС-у: „То је била кооперација између Отпора, Б92, неких страних фондација, а целу турнеју смо осмислили Драган Амброзић и ја. Драган је написао пројекат, ја је технички осмислио, и када сам ја то склапао, на основу мојих прича, нико није веровао да то може да се направи код нас.“
Епилог заједничке борбе Отпора, ДОС-а, иностраних геополитичких интереса и српских рокера – као мирођије у свакој чорби – свима је добро познат. „Непријатељ“ је положио оружје и, после великих демонстрација и паљења скупштине, признао пораз на изборима. Чинило се као да је извојевана велика победа… Међутим?
НОВИ ПОРЕДАК
Према речима оних који су се активно борили за промене, изгледа да су се променили само људи, а да је, суштински, све остало исто, ако не и горе, поготово када је у питању култура, а са њом и рокенрол. Чланови нашег најбољег панк бенда, популарних Гоблина, у документарцу о њима, рекли су неколико речи и о поменутој турнеји, али и о изневереним очекивањима:
„То нам је било страшно битно да урадимо ту турнеју, пошто смо свирали у свим градовима Србије. Опрема је била супер, и све остало. Све је супер испраћено, поготово концерти као онај у Чачку, где смо свирали пред 15-20 хиљада људи. Нажалост, то што се каже, обећање – лудом радовање, заиста је дошло до изражаја“, тврди гитариста Шетка. „Ми смо сви били за промене и сви знају у ком су фазону били сви рок бендови, да смо хтели да се промени ситуација у земљи, од режима, па до економске ситуације и свега осталог, и мислим сад, с ове дистанце, да смо ми тако искоришћени, да је то било страшно“, изричит је други гитариста, Ален Јовановић.
„Људи са којима смо ми демонстрирали и због којих смо демонстрирали, и за које смо гласали, они су пропагирали једну другу врсту музике, једну борбу против кича, шунда, свега што је јефтино и лоше… И просто мислим да су нас тиме јако, јако преварили“, рекла је Кристина Ковач, ћерка Корнелија Ковача. „Видим да је цела наша борба која је постојала крајем ’99. и почетком 2000. да би скинула власт, била узалуд. Сад је само још горе, и ко зна где ово иде и како ћемо на крају завршити“, прича Бане Саншајн (Sunshine), један од првобораца, који је одсвирао највише концерата на поменутој турнеји. Његов колега из бенда, Немања Којић, који је и са својим матичним бендом, Ајзбрном (Eyesburn), свирао на турнеји, такође је разочаран: „То је један једини пут када је бенд успео да буде исполитизован на било који начин. Тада смо једини пут били у искушењу и мислили смо да нешто у земљи треба да се промени. Имали смо ту илузију“, прича популарни Којот. „Ми смо најгоре прошли после тих промена. После тога је дошло до наглог пада рокенрола у медијској присутности и до наглог девалвирања културе, што уопште није било очекивано. Ми смо хтели супротно.“ О томе колико је разочарана генерација која је последњи атом енергије уложила у то да се ствари промене на боље, говори следећа Којотова реченица: „Сад, са овим Новим светским поретком, који се не тиче само наше земље и онога што нас окружује, него генерално, свега што се дешава на планети, мислим да у свему томе треба остати свој и заобићи те позиве на било какве револуције, јер, на крају, све те револуције поједу своју децу“.
Симпатична је и опаска Небојше Симеуновића Сабљара (фронтмен бенда Џа или бу; прим.аут), везана за лидере опозиције: „Ми сви који смо мислили да су нас водили урбани људи, схватили смо да су нас водили сељаци. Исто сељаци, само другачији, које смо ми у својим главама доживљавали као урбане“.
Врло брзо после петооктобарских промена, у Београд су, на позив нове власти, стигли „британски стручњаци“ како би помогли да се обликује програм јавног сервиса. Једна од првих досетки „британских пријатеља“ била је да се рокенрол протера са јавног простора. Мало места остало је још једино на Радију Београд 202. Ово се, наравно није догодило случајно. Рокенрол је космополитска култура. У његовој бити је да буде критичан. Увидевши колика је заиста снага рокенрола, баш због тога што су се помоћу њега и домогли удобних позиција, нови властодршци су одлучили да одстране потенцијалну опасност и вечиту опозицију сваком режиму, не обазирући се на чињеницу о десетогодишњем савезништву, које је, фактички, склопљено 9. марта, 1991, и трајало до 5. октобра, 2000. Рокери су учествовали у свим антирежимским протестима и са собом вукли добар део омладине која је чинила ударну песницу. Управо због тога, рокери постају маргинализовани, протерани у мишје рупе, а доминантна култура младих, посредством најутицајнијих медија, постаје турбо-фолк.
Богдан Богдановић
