Kада је Станислава Лешћинска постала бабица, није могла ни да замисли да ц́е једног дана порађати бебе у прљавим баракама Аушвица.
Након што су јој убили мужа у Пољској и присилно одвели сина у други радни логор, Станислава Лешћинска је са ћерком послата у Аушвиц. Недуго након што је стигла, схватила је да би њено знање могло да буде спасоносно.
Жене у Аушвицу нису имале ни основну медицинску негу – а камоли бригу о трудницама и њиховим бебама. Станислава је била прагматична и сналажљива, и брзо је организовала да кревети најближи пећи, где је било најтоплије, постану „породилиште“.
Многе жене су доведене у Аушвиц трудне, а неке од њих, у тренутку када су доведене у логор, нису ни знале да су у другом стању. Станислава је бринула о њима иако је то често значило много жртвовања.
А жртвовале су се и труднице, како им је Станислава саветовала. На пример, неколико недеља пре порођаја, саветовала би им да се одрекну свог следовања хлеба и да га замене за постељину коју би после користиле за пелене и повијање беба. Ако не би имале постељину, бебе би биле умотане у прљав папир.
Она је у баракама организовала и дојиље које су дојиле бебе чије су мајке биле толико потхрањене да им млеко никада није надошло. Тако су бебе које су рођење непосредно пре ослобођења логора – преживеле.
Упркос условима који су је окруживали, Станислава Лешћинска је бринула да се породиља осећа безбедно и удобно. Затворенице које су биле у бараци са Станиславом сец́але су се да је остајала будна током ноц́и, бринући о женама, и готово да се није одмарала. Била је смирена, сталожена и доступна свим женама. Убрзо су је све звале Мајка.
Поред недостатка хране и средстава за хигијену, бараке у Аушвицу нису имале ништа од антисептика, завоја или инструмената. Станислава није имала шта да да женама против болова, а све њене порођаје пажљиво су надгледали нацистички лекари.
Поред Станиславе, било је и других медицинских стручњака у Аушвицу, који су се бринули о болеснима и повређенима, али под нацистичким надзором. Лекари су морали да извештавају надеђене о стању пацијента. Ако неко није био у стању да се опорави, одмах је одвођен у гасну комору.
Лекари су често, нарочито када су били у питању пацијенти оболели од тифуса, чак и онда када није било извесно да ће се опоравити, лагали надређене како би купили још времена. Мислили су да и ако премину од тифуса, бар нису завршили у гасној комори.
Нацисти су претпостављали да бебе у тим условима не могу да преживе до термина – а камоли порођај, а ако се беба роди жива, Станислави је било наложено да је удави. Али када су добили Станиславине извештаје, схватили су да није изгубила ниједну бебу – или мајку.
Kада је Станислава, ризикујући свој живот, и пред нацистима одбила да дави новорођенчад, тај задатак је добила немачка бабица која је била осуђена за чедоморство.
Станислава је ипак наставила успешно да доноси бебе на свет упркос свим околностима у логору. Нацисти су тада почели да узимају децу која су имала аријевске црте и да их шаљу у сиротишта како би их усвојиле немачке породице.
Очајне мајке су заједно са Станиславом кришом тетовирале бебе на скривеним местима, у нади да ц́е их једног дана пронаћи.
Др Менгле је једном приликом посетио „породилиште“ у женској бараци, бесан што је бабица дозвољавала бебама да преживе.
Иако се Менгле јасно противио Станиславином спасавању јеврејских беба и њихових мајки, осталим нацистичким лекарима је рекао да је она изузетно вешта бабица и персонификација наде за коју су се затворенице „држале са вером да ће их спасити“.
Станислава је доживела ослобођење Аушвица. Поново је живела са својом децом од којих су обоје постали лекари. Ретко је говорила о времену проведеном у логору. Све што се зна о њој испричале су затворенице, или њена деца, са којом је једино делила сећања.
Станислава Лешћинска је умрла 1974. године.
Kада је једном приликом говорила о времену проведеном у Аушвицу, рекла је да иако су многе од 3000 беба које је породила умрле – ако не на рођењу или од руку нациста, онда од неухрањености, тешило ју је то што је свака од тих беба рођена жива и што су сваку дочекале њене руке пуне љубави.
Национална Географија
