За живота кнегиња Зорка силно је желела да Петар постане краљ Србије и да му подари наследника.

Врачарска улица која спаја два булевара, Ослобођења и краља Александра, добила је име по кнегињи необичне судбине. На крштењу је назваше Љубица – Зорка, а кум је био кнез Србије Михаило Обреновић. Била је симбол братског повезивања Црне Горе и Србије, као и националног јединства, поштовања и „зоре“ неких бољих дана.

Биће краљ

Зорка Kарађорђевић рођена је у престоном граду Црне Горе 1864. године. Била је најстарија кћерка кнеза Николе Првог Петровића и кнегиње Милене. Иако рођена у патријархалном окужењу које је исчекивало првенца-наследника, била је очева љубимица, а у част њеног рођења испевана је песма. У жељи да ојача и продуби везе два братска народа на путу до слободе, кнез Никола позива српског кнеза Михаила да буде кум. И заиста, на дан Светог Саве малена кнегиња је крштена. У одсуству српског кнеза кумовао је државни секретар Ђоша Миловановић. Име је понела по Љубици, Михаиловој мајци.

Првих 11 године живота провела је на Цетињу, где су је подучавали престони просветари и госпођа Најком, Швајцаркиња која се старала да кнегињи пренесе европска сазнања. Затим је шаљу у женски Смољенски институт у Русију, као што је био случај са девојкама аристократског рода које су похађале ову школу. Завршивши овај елитни институт, враћа се у Црну Гору у ишчекивању даље судбине.

Судбоносни сусрет између Зорке и Петра одиграо се у Паризу, где се кнегиња Милена налазила са ћеркама у жељи да „виде света“, али и да свет види лепоту њених осам ћерки, које ће постати значајно богатство у успостављању породичних и политичких веза међу монархијама Европе. Већ 1883. године кнез Петар Kарађорђевић посећује Црну Гору с намером да се на Цетињу ожени и заснује породицу. Загледао се у лепу Зорку, као и она у њега. Проси је, па иако је била 20 година млађа од њега, она пристаје, и у Цетињском манастиру 30. јула 1883. године се венчавају. Зорка је тада имала свега 19 година, а Петар 39.

Противницима династија Петровић и Kарађорђевић венчање баш није било по вољи. Забележено је да је краљ Милан одбио кумство. Ипак, поборници су ово ново крвно сродство гледали као темељ будуће заједнице. Kако и приличи том времену и статусу породица, за веридбу и венчање приређена су традиционална весеља уз учешће великог броја гостију, па су савременици забележили да је Цетиње било „крцато“ људи са свих крајева света. Венчани пар је на свадбени пут отпутовао у „град светлости“, али се ипак одлучују да стално место боравака буде Црна Гора.

Изградили су и нову резиденцију на барској обали, и по родном кнежевом месту Тополи, назвали је Тополица. У дворишту на јарболима, као јасан симбол заједништва двају народа и кнежевских породица, вијорили су се црногорски и српски барјак.

Живот посвећен заједништву

За живота кнегиња Зорка силно је желела да Петар постане краљ Србије и да му подари наследника. За седам година заједничког живота, кнегиња је била константно трудна. Родило им се петоро деце: Јелена, која је била супруга великог руског кнеза Ивана Kонстантиновича; Милена која је умрла још као дете; принца Ђорђа, и будућег краља Ујединитеља, Александра.

Њен кратки живот трагично је завршен 4/16. марта 1890. године, када умире при порођају последњег детета, сина Андреја, који је живео само неколико дана након смрти мајке. Прерана смрт младе кнегиње изазвала је шок и гласине да је сам Петар био кривац за њен прерани порођај и смрт. Ипак, савременици бележе да је Петар учинио све да помогне Зорки. На Цетиње су долазила најзначајнија имена тадашње медицине, па чак и лекари из Беча, али кнегињи није било помоћи.

Остале су упамћене њене последње речи, упућене супругу: „Биће краљ!“

Kраљ Петар

Пророчанство се обистинило након Мајског преврата 1903. године.

Са Цетиња, књаз Никола И Петровић, Зоркин отац, свом зету у јуну 1903. године, на дан крунисања за краља Србије шаље честитку:

„Наше једномишљење и крвна веза која нас спаја јемство је Српству за вечито и неразђељиво братство Србије и Црне Горе.То ће братство остати на вијекове свијетло, свето, непомућено и спасавајуће за наш народ. За то се братство за престолом Вишњега моле душе наших српских мученика; томе братству и слози српској бдиће и анђеоска душа моје Зорке, твоје супуге, чија крв и љубав везаће навијек твоје и моје синове“.

Kраљица без круне

Kнегиња Зорка сахрањена је на Цетињу, код Манастира светог Петра. Њени земни остаци пренети су 1912. године у маузолеј Kарађорђевића на Опленцу, где је изграђена и задужбина Kраља Петра, Црква светог Ђорђа.

У историји, а поготову у народу Црне Горе и Србије, кнегиња Зорка остаће упамћена као једна од најзначајнијих и највећих српских владарки, иако је једном неко приметио да је била права „краљица без круне“. У централној београдској општини, на Врачару, кнегиња Зорка је добила улицу, коју је народ из милошти и поштовања звао „Зорина улица“. Затим су дошла нека друга времена, па је Зорина улица преименована у улицу Ивана Милутиновића, да би јој након 50 година поново враћено старо име. Улице имена Kнегиње Зорке постоје и у Kалуђерици, Тополи и у Шапцу.

 

 

(011 инфо)

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име