Душу моју опоравља,
намазао си уљем главу моју
Пс23:3а.5в
У права четири хијастичка читања Пс 23 уочили смо да велики Он-Пастир са почетка постаје Ти-Домаћин на његовом крају. Док као Пастир задовољава основне потребе свог народа (зелену пашу, тиху воду), Ти-Домаћин опскрбљује своје укућане милошћу, добротом и искуством спасења у препуној чаши божанских благослова.
Дијалектика Он-Пастира и Ти-Домаћина наставља се и у петој паралели која почиње речима душу моју опроравља. Ове речи, нама људима који живе три хиљаде година после писца псалма звуче смисаоно другачије, него што су звучале његовим слушатељима. Миленијуми спиритуализације читања библијског текста, предма су допринеле откривању нарочитих нијанси у њему, каткада су знали да удаље од изворног значења употребљених израза.
Ово је једно од тих места у које се учитава метафизички смисао, предма је оно поприлично физичко (материјалистичко). Израз душа савременог читатеља Најчешће асоцира на духовни или макар психички (емотивни), али у сваком случају претежно нематеријални, аспект људског постојања којим се уздиже изнад пуког физичког живота у сферу интелектуалног, културног или у бољим случајевима религијског искуства.
У том контексту, савремени читатељ исказ душу моју опоравља разуме као исказ којим псалмиста исповеда искуство духовног и душевног (психичког) окрепељења у сусрету са доживљајем Светог (Бога), универзално искуство сваког верника.
Готово да не постоји ништа што је удаљеније од изворног смисла онога што је псалмопојац заиста исповедао.
Наиме, израз душа у семитској и, нарочито, јеврејској мисли не означава неки нематеријални аспект људског постојања који је – будући склон лутању – изнова управљати (опорављати) ка и у Богу. За библијског писца, човек нема душу него је душа. Израз душа подразумева човека (или друго живо биће) у његовој свеукупности и нарочито телесности. На тај начин душа је поистовећена са самим животом у свим његовим димензијама унутар којих је базични физички живот. Душа је телу у крви је исказ чији је смисао живот је у крви, односно без крви нема живота.
Овако сагледан исказ душу моју опоравља заправо означава исповедање да Пастир обнавља животне снаге свог стада. На уму треба да имамо да је писац ових речи своје младалачке дане проводио као пастир у негостољубивим брдсским областима Јудеје које су се граничиле, а каткада и залазиле у пустињу. Живот стада је био угрожен не само дивљим зверима, већ и приордним условима, о чему је пастир морао да води нарочиту бригу обезбеђујући (као што смо раније видели) плодну испашу и довољну количину воде.
Но, каткад ни то не би било довољно.
Нарочито у ситуацијама када би се једна овца или неколицина оваца издвојиле од стада. Оне су тада, у својим лутањима биле дословно и физички угрожене, потпуно изгубљене уколико пастир не би кренуо у потрагу за њима. Међутим, чак и кад би их (или је) пронашао, то није по аутоматизму значило да је живот овце спашен. Повреде, дехидрација и сл.често су захтевале лекарску вештину пастира који је опорављао живот дела или јединке свог стада. Искуство које је имао као пастир у односу према стаду, цар Давид сада препознаје у делатноности и заштитничкој бризи Пастира према себи.
Он је заиста често био изложен смртима опасностима. Његов живот био је угрожен у борбама (у којима је вроватно бивао рањен), у прогонствима, у сусрету са епидемијама које су харале његовом војском.
Ипак, велики Пастир је спасавао његов физички живот у свим тим опасностима.
Често је ово димензија коју губимо из вида, узимајући своју физичку егзистенцију здраво-за-готово, и (што је позитивно) преузимајући одговорност за њу, остављајући Богу на бригу само онај други узвишенији аспект свог постојања – ваљда да га не би замарали тричаријама које сами можемо да решимо. Зато су животна искуства, ванредне околности живота и његови кризни моменти каткад не само позитивни, него и неопходни. Та ванредна стања нас подсећају на крхост наше физичке егзистенције која је условљена божанским опорављањем, чак и када тога нисмо свесни.
То је, међутим, само први део онога што нам окрива хијастичка паралела будући чија друга стих-линија гласи намазао си уљем главу моју. И док прва стих-линија овог хијазна наглашава бригу божанског Пастира за свеукупни (нарочито физички) живот својих штићеника, друга стих линија хијазма открива крајњи циљ и смисао тог живота.
За разлику „варљиввости“ прве асоцијације, чини се да је друга потпуно јасна. Помазање је био део крунидбеног обреда широм древног Оријента, укључујући и Израил. И сасвим је сигурно да овим речима Давид истиче да га је сам Господ довео до царског трона. Не треба, међутим, из вида изгубити још једну битну диманзију.
Атмосфера другог дела псалма није дворска, већ храмовна. Псамиста не говори о свом дому (палати, двору), веч о Дому небеског Домаћина, његовој палати тј.храму који је земаљска реплика његовог космичог двора. Амосфера је, стога, култна (храмовна). У том контексту добро је имати науму да помазање није било само део крунидбеног обреда, већ и свештеничке и првосвештеничке иницијације а да, упркос устаљеном схватању, улога цара (макар током Уједињене монархије Израила) је била и свештенилка (и Давид и Соломон приносе жртве, благосиљају народ и… врше друге свештеничке радње укључујући и реорганизацију култа и свештеничких редова).
Давид, као месијански владар је идеални цар-свештеник, сличан Мелхиседеку, и тип цар свештеника који долази по чину Мелхиседековом. Говорећи о Христу као таквом првосвештенику писац Посланице Јеврејима изводи занимљиве закључке чије нијанске каткад могу да нам промакну. При самом крају Мелхиседек-мидраша (Јевр 7) писац посланице каже да управо зато што је цар-свештеник по реду Мелхиседековом чија је жртва јединствена, апсолутна и непоновљива, Христос може спасити (односно сачувати од коначне, па и физичке, смрти) оне који кроз њега приступају Богу. Приступити Богу у Старом завету је била привилегија свештеника, коју сада могу да уживају сви хришћани. Ова привилегија је старозаветном народу Божијем била обећана још приликом склапања савеза под Синајем када им је Господ рекао да ће бити царско свештенство, свети народ (Изл 19:6). Своје испуњење ово пророштво ј, посредством Христа као Цар-свештеника испуњено на припадницима новозаветног Израила који јесу царско свештенство и свети народ (1Пт 2:9).
Но не треба наглашавањем свештеничког достојанства хришћана у други план потиснути њихово царско достојанство изразито наглашено у последњем библијском спису који их препознаје као свештенике и цареве који ће царевати са Христом (Oтк 5:10; 20:6).
Динамична паралела ових хијастичких елемената, дакле, одражава се у томе да Господ-Пастир обнавља животне снаге човека, да га потом Господ Домаћин увео у своју непосредну близину, у свој Дом (храм) као слуге (кроз свештеничко помазање), али и као пријатеље (Jн 15:13-15) и сапрестолне владаре кроз царско помазање.
Како се хијастичким читањем приближавамо средишњем паралелизму, прогрес односа Господа и његовог обожаватеља постаје све динамичнији. Господ-Пастир, постаје Господ-Царски Домаћин у чијем Дому (храму) његови штићеници нису само гости (свештеници), већ и домаћини (цареви).
Јован Благојевић
