Води ме стазама правим, имена својега ради.
Поставио си преда мном трпезу, на видику непријатељима мојим.
Пс 23:3б.5а.
У правих пет хијастичких читања Пс 23 уочили смо да велики Он-Пастир не само да задовољава основне потребе свог народа већ и обнавља његове животне снаге ослабљене негостољубивим окружењем, али угрожене смртним опасностима у које га воде повремена лутања. Оваква слика Он-Пастира своје величанствену паралелу добија услици Ти-Домаћина који не само да опскрбљује своје укућане милошћу, добротом и препуном чашом божанских благослова, већ их у помазује уљем чинећи их не само служитељима (свештеницима) свог храма, већ и сапрестолницима (царевима) своје космичке палате.
Наредна хијастичка паралела наставља да развија ове слике водећи нас, сваким наредним исказом, све ближе кључној поруци ове величанствене песме.
Псалмопојац најпре исповеда да га небески Он-Пастир води стазама правим. Као и у претходном случају, тежња ка апстраховању конретног изворног значења у циљу извођења метафизичке или у овом случају етичке поруке сама по себи није погрешна. Такав приступ, ипак, може да засени базично значење библијског текста, који је у својој „приземности“ ванредно садржајан. У основи, хришћански писци, вероватно утемељени и на ранијим јеврејским тумачима, често јеврејски израз права стаза читају мењајући га у сродни идиомом етичког смисла стазама правде.
Колико год овакво тумачење имало своје утемељење у историји тумачења и колико год оно било исправно, неопходно је – па чак и да би разумели изведену метафору (односно смисао израза стазе правде) да разумемо њену њену основу на темељу које је сама метафора изведена, односно израз стазе праве. Да би то постигли изнова се враћамо базичној слици пастира који у негостољубивој брдско-планинској и полупустисњској области Јудеје води своје стадо опасним стазама које, колико год се чиниле опасне или то и биле уствари су једине којима се може стићи до циља; колико год биле кривудаве оне су заправо праве јер познавање тих стаза уствари и јесте потврда искуства и вештине пастира.
Ово животно искуство пастира, Давид – на вишем нивоу – препознаје као део стада Господњег, као припадник народа Божијег којег небески Пастир води оним најбољим стазама, чак и онда када се оне чине погрешним и кривудавим. И овога пута Давид своје животно искуство повезује са кључним националним искуством Израила – изласка будући да употребом идиома имена својега ради свесно асоцира овај догађај описан и на другом месту у Псалмима на сличан начин јер оци наши у Египту не разумеше чудеса Твојих… ивикаше крај Мора Црвеног, али им Он поможе имена својега ради да би показао силу своју (Пс 106:7-8). Давид употребљеном асоцијацијом имена Господњег не успоставља само интертектуалну везу да другим песничким описима изласка, већ и са самим наративом о изласку, али и пустињском путовању израилског народа ка Ханану, путовању на којем су овце стада Господњег често лутале пустињским беспућима скрећући са правих стазе којима их је њихов Пастир, али и на које је их је Он имена својега ради често враћао. У стрпљивости коју је Пастир показао према свом народу, дакле, види наду да ће и сам бити изведен и вођеним правим стазама, упркос лутањима којима је био повремено склон.
Најзначајнији разлог поменутих израилских лутања, био је страх од дивовских непријатеља у односи на које су се Израилци себи самима чинили попут скакаваца (Бр 13:34). Ово је значајан моменат који се можда подразумева у хијастичкој паралели коју формира Псалмиста Давид, прелазећи са портретисања Он-Пастира на портретисање Ти-Домаћина певајући поставио си преда мном трпезу, на видику непријатеља мојих. Хијастичка паралела садржи две сцене, чиме се чвршће повезује са паралелном стих-линијом из првог дела псалма. Најпре се указује да праве стазе којима своју паству води небески Он-Пастир, имају за циљ приступање у храму (двору) постављеној трпези Ти-Домаћина. То је трпеза пред којом стоје миропомазани служитељи (свештеници) и за којом седе, такође миропомазани, сапрестолници, цареви; трпеза чаше спасења препоуне божанских благослова, мислости и доброте.
Зашто је, међутим, она постављена на видику непријатеља мојих?
Зар близина непријатеља није нешто што узнемирава и омета благовање у обеду који је припремљен?
Одговор на ова питања ожемо да добијемо успостављајући са једне стране паралелу између других делова хијастичких стих-линија (имена својега ради – на видику непријатељима мојим), а са друге разумевањем културолошко-историјског оквира унутар којег је обликована описана сцена. Заправо, древно-египатска иконографија показује да је један од обичаја фараона, који су желели да да покажу своју апсолутну доминацију над непријатељима са којима је следио сукоб, управо то. На мегдан-пољу, између постројених бојних линија међусобно супростављених војски чији се окршај очекивао, фараонове слуге би постављале трпезу наткриљену балдахинима под којим би се фараон гостио у присуству својих војсковођа. Он је на тај начин показивао да непријатељске снаге препознаје толико незнатним, да чак ни њихово непосредно присуство и опасност непосредног ратног окршаја не може да га омете у обедовању.
Оваква сигурност је у непосредној супростности са страхом који су Израилци показали пред својим хананским непријатељима, а постаје део животног искуства цара Давида због сталног подсећања на чињеницу да се заправо у том искуству открива сила Божијег имена. На тај начин трпеза постављена на видику непријатеља постаје величанствено знамење боажанске заштите коју Господ излива на своје стадо имена својега ради.
Јован Благојевић
