Visokopreosvećena i preosvećena braćo arhijereji, visokoprepodobni arhimandriti, visokoprepodobne igumanije, prepodobni oci, monasi i monahinje, časni oci,

Vaša Prevashodstva: predsedniče Republike Srbije g. Aleksandre Vučiću, srpski članu Predsedništva Bosne i Hercegovine g. Milorade Dodiku, predsednice Republike Srpske gđo Željka Cvijanović, predsedniče Vlade Republike Srpske g. Radovane Viškoviću, gospodo generali – predstavnici Vojske Srbije,

Vaša ekselencijo Apostolski nuncije u Republici Srbiji monsinjore Lučijano Suriani, preuzvišeni nadbiskupe i metropolite beogradski gospodine Stanislave Hočevaru, uvaženi efendijo Mustafa Jusufspahiću,

Dame i gospodo ministri u vladama Srbije i Srpske, čelnici srpskog naroda u Crnoj Gori, u Severnoj Makedoniji i Hrvatskoj; predstavnici Srpske akademije nauka i umetnosti, predstavnici Matice srpske, predstavnici prijateljskih država, predstavnici Jevrejske zajednice,

dragi prijatelji, braćo i sestre, verni narode svetosavski pravoslavni,

Sa dubokim smirenjem i osećajem strahopoštovanja prihvatam danas činjenicu koja je ovim sabornim služenjem božanstvene Svete Liturgije savršena u našim očima, umovima i srcima, a to je da sam nedostojni blagovoljenjem Božijim i blagodatnim saglasjem moje braće u Hristu, otačastvenih arhijereja, uzveden u sveti i božanstveni, Bogom podignuti presto svetoga kir Save – kako ga nazivaju nadahnuti srednjevekovni hagiografi – u presto velikog arhijerejstva na kome treba da sedi dostojan saopštnik apostolskoga sedenja.

Molim se Bogu i molim sve vas da me molitveno i delatno podržite da veliki i odgovorni zadatak koji je ovim sveštenim činom stavljen pred mene i položen na moja nejaka pleća iznesem radosno, u poslušanju Svetom Arhijerejskom Saboru! Da kao 46. po redu patrijarh, a 57. poglavar naše Svete Crkve budem makar u najmanjoj meri skromni naslednik mojih velikih i svetih prethodnika! Na prvome mestu, dvanaestorice arhiepiskopa koji su, na čelu sa Svetim Savom, predstojali našoj Svetoj Crkvi od 1219. do 1346. godine. Potom dvanaestorici poglavara, od kojih su čak šestorica udostojeni da budu prepoznati kao svetitelji i krase kalendar naše Crkve, koji su duhovno predstojali srpskom narodu do prvog ukidanja Patrijaršije u Peći. Naslednik sam i velikih obnovitelja Srpske Patrijaršije – Makarija Sokolovića iz 1557. i Dimitrija Pavlovića 1920. godine. Postavljen sam da čuvam i obnavljam spomen na trud, žrtvu, mnogo puta i mučeničko stradanje za Crkvu Božiju koje su podneli moji sveti prethodnici od Gavrila Rajića, preko Lukijana Bogdanovića, Varnave Rosića i Gavrila Dožića, do Vikentija Prodanova. A koliko je tek beskrvno mučeništvo velikih srpskih crkvenih poglavara? Ono je poznato samo Bogu i njima. U duhovnom nasleđu svih nas – oci, braćo i sestre, nalazi se uzvišeni životni cilj: da hodimo stopama mudrosti patrijarha Germana, da idemo stazama svetosti patrijarha Pavla i da budemo čeda patrijarha Irineja u velikom podvigu mirotvorstva!

Imajući sve to na umu, pred živim Bogom i punoćom Crkve Božije, pred svima vama zajedničari zvanja nebeskoga, iskreno, prema iskonskom iskustvu nebeske trube Svetoga Apostola Pavla, ispovedam da se nemam čime pohvaliti osim slabostima i gresima svojim. To me ipak ne ispunjava beznađem, nego smirenom nadom da će se molitvama i moljenjima svih nas, a posebno molitvenim zastupništvom moga duhovnog oca Episkopa bačkog Irineja i moje sabraće u monaštvu i episkopstvu iz svete koviljske obitelji, i na meni ostvariti duhovna istina u koju nas je uveo ovaj pomenuti Apostol Naroda. Njega je sam Gospod utešio rekavši mu: Dosta ti je blagodat moja; jer se sila moja u nemoći pokazuje savršena! (Kor 12,9). Te reči i mene ohrabruju da na svoja nemoćna pleća uzmem sveti i teški krst patrijaraške službe i da sa uzdanjem u blagodatnu pomoć večnog Prvosveštenika i Podvigopoložnika počnem uspon uz goru blaženstava Hristovih, obasjanu lučama istinite svetlosti i čistom vedrinom istine. Obuzet sveštenim trepetom pred ovom uzvišenom Tajnom i svestan množine zadataka na koje po poverenoj dužnosti treba zajednički da odgovorimo, znam da će ovaj uspon ublažiti sila Duha Utešitelja koji diše gde hoće i sama sila Jevanđelja Hristovog koji nam daje moć da u njemu činimo sve.

U tom nastrojenju prvenstveno želim da naša Sveta Srpska Pravoslavna Crkva, svugde gde jeste, živi punim plućima; da svaki pravoslavni hrišćanin živi istinsku slobodu – slobodu u Gospodu Hristu i da jevanđelske vrednosti budu svakodnevnica svih ljudi koji su pravoslavni, jer je to jedini mogući način svedočenja istine koja treba da bude most prema svima onima koji čežnjivo, bilo da su toga svesni ili ne, tragaju za njome. Mi smo pozvani da budemo so zemlji, prema rečima samog Gospoda našeg, i ako u ovome teškom vremenu ne budemo ovakvog uzvišenog poziva bili dostojni, kako će onda – oci, braćo i sestre – sva zemlja biti osoljena?

Hristos je, jednom rečju naša mera, On je naš pokretač, ali On je i naše ogledalo. Njime se merimo i Njime smo izmereni. Stoga, patrijaraška služba primarno treba da bude utemeljena na duhovnom iskustvu svetih božjih ljudi, na njihovom odnosu sa jedinim novim pod suncem – Hristom Bogočovekom, Spasiteljem duša i tela naših, Spasiteljem čitavog sveta i sve tvorevine. To iskustvo, objedinjeno i pretočeno u crkveno Predanje pozvani smo zajednički da čuvamo, ali ne samo da čuvamo nego da ga činimo i aktivnim i aktuelnim, istovremeno i svevremenim i savremenim. Neka nas u tome nadahnjuju neprolazne reči istoga Svetoga apostola Pavla: Ali vama napominjem, braćo, jevanđelje koje vam propovedah, koje i primiste, u kome i stojite, kroz koje se i spasavate, ako držite onako kako vam propovedah, osim ako uzalud ne poverovaste. Jer vam najpre predadoh što i primih, da Hristos umre za grehe naše po Pismu, i da bi pogreben, i da je ustao treći dan, po Pismu (1 Kor 15, 1-3).

U ovim rečima Svetog Apostola jasno je šta smo primili a šta predajemo. Nije prvenstveni zadatak Crkve da stvara bolje uslove za život. Nije prvenstveni zadatak Crkve da se trudi da rešava bilo koju vrstu socijalnih, političkih, psiholoških i svakih drugih problema. U crkvu dolazimo na Svetu Liturgiju da bismo tu dotakli, naslutili ono što je najvažnije, da bismo tu dotakli i primili krst Hristov, ali krst Hristov koji istovremeno znači vaskrsenje. To je osnovni zadatak Crkve, zato postoji u svetu, a sve ovo drugo pomenuto samo po sebi kao produkt tog primarnog opredeljenja biće obasjano upravo tim istim krstom i vaskrsenjem Hristovim. Ako sve imamo a to nemamo uzalud je, a ako to imamo sve smo onda dobili.

Zato je važno, braćo i sestre, shvatiti i osetiti snagu Crkve koja živi i svedoči mir, blagovesteći ga svim narodima i svim ljudima dobre volje. Svim narodima – ponavljam, jer svaki čovek je sazdan kao ikona božja i svi smo pozvani u Njemu Spasitelju jedno da budemo. Neće biti da možemo Hrista prisvojiti i reći Hristos je naš, zato smo mi bolji od drugih. Ako Njemu pripadamo onda se trudimo da kroz Njega svako u srcu našem bude naš. Da naše srce bude prostor u kojem, baš zato što On u njemu obitava ima ne samo mesta za sve, nego ima mesta za sve koji u ljubavi i zagrljaju s nama žive. Hrišćanski Bog je, kako ga tačno naziva Sveti Apostol Pavle, Bog ljubavi i mira. A mir je, kao što svi dobro znamo, pretpostavka jedinstva u ljubavi i način da se prevaziđu pogubne sile raskola i razdora, sukoba i mržnje.

Danas, na žalost, živimo u vremenu kada su mir i jedinstvo i u Crkvi Božjoj, u njenome ljudskom aspektu, uzdrmani. Bilo da se to dešava daleko od nas ili je deo naše crkvene stvarnosti, svi smo pozvani upravo na tu službu miru i jedinstvu. Apostol poziva rečima: Molim vas braćo imenom Gospoda Isusa Hrista da svi isto govorite, da među vama ne bude razdora, da budete utvrđeni u istoj reči i istoj misli (1 Kor 1,10). Za uho otvrdlo za duhovni glas Jevanđelja Božijeg to može značiti da nas poziva na odricanje od sebe i od slobode. Ne, ta reč Apostola poziva nas upravo na preobražaj u slobodi. Poziva nas Apostol na reč i delo koji će biti preobraženi rečju Hristovom, umom Hristovim; da ne govorimo naučeni od mudrosti ljudske, nego naučeni od Duha Svetoga. I kako veli – duhovnim duhovno dokazujući. Mi smo dakle pozvani da naši argumenti budu duhovni, duhovnim duhovno da dokazujemo, a ne rečju i iskustvom i silom koja svoje izvorište ima samo u ovome svetu. Tim putem i sam skromno nameravam da, uz pomoć Božiju i svih vas, hodim i ne usuđujem se da kažem, stid me je ali izgovoriću: vodim Crkvu koja mi je poverena. Poslanje Crkve je da izgrađuje mir i međusobno poverenje, silom mira Hristovog koji je podaren Crkvi. Mir svoj dajem vam! – rekao je Gospod. Ako imamo mir Božji u sebi, mirićemo se s drugim čovekom, sa prirodom a bićemo izmireni i sa sobom. Bićemo jednom rečju blagovesnici mira. Naš doprinos će biti ne pre svega u onome što činimo nego u onome što jesmo. A iz toga što jesmo činićemo i ono što treba da činimo. Za takav cilj, oci, braćo i sestre, vredi živeti i život svoj položiti.

Istovremeno svesni smo da se duh razdora ili bolje reći zloduh polarizacije, borbi različitih političkih interesa preoblači u haljine pobožnosti i progovara lažnim rečima pripitomljene vere, šireći svoj otrovni dah među pravoslavnim hrišćanima u svetu, a ne zaobilazeći ni nas, bilo ovde, bilo u rasejanju. Zbog toga želim da prvo samog sebe pa onda i sve vas podsetim, još jedamput na vapajnu molbu Apostola, pisca Poslanice Korinćanima: da (…) ne bude među vama razdora, već da svi budete usavršeni u jednom razumu i jednoj misli. Te Pavlove reči: Budite jedne misli među sobom i Bog trpljenja i utehe neka nam da isto da mislite među sobom po Hristu Isusu, da bismo jednodušno, jednim ustima slavili Boga i Oca Gospoda našega Isusa Hrista, za mene će biti jedan od najvažnijih zadataka kojem želim da posvetim vreme patrijaraške službe i skromne snage kojima raspolažem. Da bi taj zadatak i ostvario, čvrsto ću se držati ustrojstva Crkve koje je negovano i sačuvano u Pravoslavlju, utemeljeno na Svetom Pismu i učenju Svetih Otaca Crkve. Crkva je saborni organizam, Sabor Svetih, nebozemna zajednica svih i svega koja sve u sebe poziva i uključuje, ništa i nikoga unapred ne odbacujući zbog bilo kakvog zemaljskog, običnog ljudskog kriterijuma. Crkva je pozvana da sabira, da objedinjuje i spaja, i kako sam već napomenuo, služi miru i jedinstvu. Zato se moje patrijaraško služenje Bogu i rodu neće kretati stazama parcijalnih interesa niti će sadržati elemente savremenog strančarenja i partijskog bavljenja politikom. Polazeći od činjenice da je služba patrijarha srpskog – služba prvog među jednakima, i da je biće naše Crkve saborno, nastojaću – što sam i po meri svojih mogućnosti trudio se da činim i do sada – da negujem ovaj saborni duh, kao najvažniji cvet našeg bogočovečanskog stabla.

Savremeni odnosi u društvu pa i savremena politika, shvaćena kao borba različitih partija, često u sebi nose i dosta neprijatnosti, nažalost i neprimerenih odnosa i aktivnosti. Borbu grupa koje se udružuju radi međusobnog rivaliteta ne vidim kao politiku u izvornom smislu te reči. Politika, u izvornom smislu reči, u antici, gde se i pojavila kao pojam, smatrana je brigom za ono što je zajedničko, brigom za zajednički život. U toj brizi su učestvovali svi građani i svi su jednako delili odgovornost za društvo, za ono dakle što je zajedničko. Tom vrstom politike ne samo da hoću nego i dubinski osećam da i moram da se bavim kao što je i svaki čovek dužan da to čini u meri u kojoj je to njemu dato i na mestu na kojem se nalazi.

Želim da ovom prilikom pozdravim naš narod širom zemaljskog šara i da mu svagda i svuda gde se nalazi pošaljem blagoslov sile Božije i molitve ohrabrenja i podrške. U mojim molitvama na prvom mestu će biti pravoslavni Srbi na stradalnom Kosovu i Metohiji, koji su u neraskidivom jedinstvu sa našim narodom u čitavoj Republici Srbiji, ali i sa našim blagovernim narodom koji živi u Crnoj Gori i Republici Srpskoj, u Bosni i Hercegovini u celini, ali i u svim drugim zemljama gde naš narod živi.

Zaista, najveća briga moja i naše Crkve i dalje je naše mnogostradalno Kosovo i Metohija, naš duhovni Jerusalim, kako je govorio blaženopočivši patrijarh Irinej. Kosovo i Metohija za Srbe nisu naprosto samo mit, jer mit pripada svetu imaginacije, i tu možemo gubiti i pobeđivati. Kosovo je za nas zavet, a taj Kosovski zavet je vezan za Novi zavet u čijem temelju stoji svetost. Otuda je Kosovo za nas zapravo nit, pupčana vrpca koja nas povezuje sa našom duhovno-istorijskom kolevkom, sa suštinom  našeg  identiteta.  Mi smo u Kosovu i Kosovo je u nama, našim svetinjama, ćirilici i kosovskom zavetu. Kosovo je srce Srbije, peva današnje mlado pokolenje, a srce je, po Svetim Ocima, organ života i ljubavi, pa tako i na našem Kosovu ima mesta za sve. U srce može i treba da stane svako. Za sve ljude koje će obožiti lepota Dečana, u kojima sam ja nedostojni položio svoje prve zavete – monaške zavete, i lepota Gračanice, Deviča i Sokolice. Za sve koje će umudriti Pećka Pećaršija, okaditi crveni božuri, blagosloviti Stefan Dečanski.

Nastaviću, koliko god mogu da služim našem vernom narodu u meni dragoj Hrvatskoj koja je postala moja druga otadžbina, narodu čiju duboku veru, snagu i ljubav sam upoznao i koja će biti uzor i meni u godinama koje prestoje. Isto to važi i za Sloveniju. Istu tu ljubav i brigu moju i svih nas, zaslužuju pravoslavni u Republici Makedoniji, koji vekovima čuvaju neke od najlepših manastira koje podigoše naši preci; a naš narod je podigao divne manastire svuda po svetu i širom Evrope, Kanade, Amerike, u Australiji.  Svi će biti u moji molitvama, u mom su srcu.

Posebno, oci, braćo i sestre, želim da ostanemo trezveni i pripravni na svako dobro delo i žrtvu u ovo teško vreme opšte pandemije, izazvane širenjem virusa SARS – KOV – 2. U minulim mesecima svedoci smo ogromne žrtve lekara i svih ljudi koji su nesebičnim polaganjem svojih života i snaga ispunili najveću zapovest Hristovu o ljubavi. Da budemo snažni, ali i trezveni! Da nama ne ovlada strah i da znamo da svaki telesno zdrav čovek može biti mnogo gori virus u ovome svetu! Zagledavši se svako od nas u svoje srce zapravo može reći čovek je jedini virus u svetu. Jedini koji čini razne debalanse u harmoniji koju je Bog stvorio. Neka nam primer ove pandemije koja se tako brzo proširila pokaže koliko smo međusobno povezani i jedni na druge upućeni, i koliko samo međusobnom pažnjom možemo pobediti ovu strašnu pošast, prvenstveno pošast greha i bolesti koja nam preti iznutra.

U julu 2014. godine rekao sam u Zagrebu, i ne odustajem od toga, da ću celim svojim bićem, skromnim snagama ali snagom i silom blagodati Božije raditi na povezivanju ljudi, na izgrađivanju mostova i uspostavljanju dijaloga sa svima. I kroz taj dijalog u Zagrebu i drugde stekao sam prijatelje, a duboko sam uveren, stekla ih je i Srpska Crkve i srpski narod. Nastojaću da budem dostojan onih ljudi u Zagrebu, Ljubljani i drugim gradovima Eparhije zagrebačko-ljubljanske, koji su bili meni, mojim sveštenicima i srpskom narodu bliski, koji su nas  prihvatili kao prijatelje i više od toga. Kada je trebalo javno su nas i zastupali i branili u nevoljama ako ih je nekad bilo. Nastojaću da po istom ključu svoj braći, bez obzira kom narodu i kojoj veri pripadaju a koja žive u zemljama u kojima smo mi pravoslavni Srbi većina, budem takav prijatelj kakve sam ja stekao u Hrvatskoj i Sloveniji. Stoga molim i vas i sve nas oci, braćo i sestre da nastavimo činiti tako, moleći se našim svetim precima i nebeskim zastupnicima da nam u tome pomognu, i da sa takvom nadom, već ovde i sada dostignemo život večni!

spc.rs

POSTAVI ODGOVOR

molimo unesite svoj komentar!
ovdje unesite svoje ime