Досади као чињеници у човековом држању, по мом мишљењу, обраћено је много мање пажње него што она то заслужује. Она је, мислим, била једна од важних покретачких снага кроз историјско доба и таква је данас, можда још више него икад. Изгледа да је досада изразито људска емоција. Додуше, животиње у ропству постају немарне, лутају горе-доле, зевају, али у природи сумњам да доживљавају ишта што би одговарало досади. Већи део времена проводе на стражи од непријатеља или у тражењу хране, или обоје; неки пут се паре, а други пут се окупљају ради загревања. Али чак и ако су несрећне, сумњам да их досада раздире. Није искључено да човеку слични мајмун може да личи на нас у том погледу као и у другом чему, али пошто никад нисам живео међу њима, није ми се указала прилика да вршим опите. Једна од основних ствари за досаду је у супротности између садашњег тренутка и неких других пријатнијих тренутака који се неодољиво намећу машти. Исто тако је основно за досаду да сва чула не морају бити у потпуности заузета. Бежање испред непријатеља који има намеру да вас убије, мислим да је неугодно, али никако не досадно. Неће се досађивати ни онај над ким је погубљење у току, изузев ако није натчовечански храбар. У истом духу ниједан говорник који је први пут проговорио у Дому лордова није зевао, с изузетком покојног кнеза од Девоншира, коме су остали лордови због тога и одали дужно поштовање. Досада је у ствари пригушена жеља за доживљајима, не обавезно пријатних, али тек таквих који ће жртви досаде омогућити да разликује дан од дана. Једном речју, супротност досади није пријатност него узбуђење.
Жеља за узбуђењем веома је дубоко усађена у људским бићима, нарочито у мушкарцима. Замишљам да се најбоље иживљавао у доба лова, боље него икад иначе. Узбудљив је био лов, узбудљив је био рат и узбудљиво је било и удварање. Дивљи човек је у стању да изврши прељубу са женом до које спава њен муж, свестан да буђење мужа за њега значи тренутну смрт. Такво стање, замишљам, није досадно. Али преовлађивањем пољопривреде живот је постајао сивљи, изузев, дабогме, племића који су остали и живе и дан-данас као и у доба лова. Чујемо како се говори о досади машинског доба, али по мом мишљењу пољопривреда на старински начин била је бар толико исто досадна. Доиста, супротно оном што већина филантропа тврди, ја бих рекао да је машинско доба у огромној мери смањило количину досаде у свету. Међу радницима ради се у друштву, док се вечерњи часови могу посветити забавама какве се не могу замислити у старинским селима. Осмотримо само промене у животу нижег средњег сталежа. У старо време, после вечере, кад би жена и кћерке распремиле сто, сви су седали око стола и доживљавали оно што се називало „срећним породичним животом”. А то је значило да је глава породице — отац отишао да спава, његова жена плела нешто, а кћерке желеле да помру или да одлете негде у Сахару. Њима није било дозвољено да читају или да напусте одају, јер је важила теорија да у то време отац разговара с њима, што је свакако морало да буде задовољство за све присутне. Срећом, оне би се најзад разудале да им се укаже прилика да и својој деци наметну исто такву горку младост каква је њихова била. Ако нису биле те среће, оне су прерастале у уседелице можда, и у потоње збабане даме — судбина исто толико ужасна као она коју дивљаци намењују својим жртвама. Сву ту тежину досаде морамо имати у виду при оцени света од пре стотину година; а ако дубље зађемо у прошлост, досада је још гора. Замислите само зимску једноликост у средњовековном селу. Људи нису знали да читају и пишу, имали су само свеће кад падне мрак, дим њихове једине ватре испуњавао је једину собу која није била ледено хладна. Путеви су били практично непролазни тако да се једва ко виђао из суседног села. Ако ништа друго, досада је свакако терала људе на гоњење вештица, једину забаву којом се мало могао оживети чемер зимских вечери.
Ми се мање досађујемо од наших предака. али се зато више плашимо досаде. Дошли смо до закључка, или, боље речено, до веровања, да досада није природан део људског наслеђа и да се она може избећи живом трком за узбуђењима. Девојке у данашње дане саме заслужују свој хлеб, у великој мери због тога што им то омогућује да у вечерње часове појуре за узбуђењима и избегну „срећан породични живот” који су њихове бабе морале да подносе. Ко год може, живи у градовима; у Америци, који то не могу, имају аутомобил или у најмању руку мотоцикл да се одвезу у биоскопе. И, разуме се, имају радио у својим кућама. Момци и девојке састају се с далеко мање тешкоћа него раније и свака кућна помоћница очекује бар једанпут недељно толико узбуђења колико би јунакиња Џејн Остин доживела кроз читав један роман. Уколико се дижемо на друштвеним лествицама, чежња за узбуђењем постаје све неодољивија. Они који могу, непрестано одлазе из места у место и носе собом веселост, игру и жеђ за пићем, али из неких разлога, увек очекујући да ће у следећем новом месту доживети више. Они који зарађују свој хлеб, учествују силом прилика у досади за време радних часова; али они који имају доста новаца да не морају да раде, имају пред собом идеал да свој живот потпуно ослободе досаде. Племенит је то идеал и далеко је од мене помисао да га покудим, али бојим се, као што је то случај с другим идеалима, да је то теже остварити него што идеалисти замишљају. После свега, јутра су досадна у односу како су претходне вечери биле забавне. Па онда долазе средње године а вероватно и старост. У двадесетој години људи мисле да ће се живот завршити у тридесетој. Ја се у мојој педесет и осмој не бих држао тога. Можда није мудро да расипамо животни капитал као што расипамо финансијски капитал. Можда је за живот потребна извесна количина досаде. Жеља да побегнемо од досаде природна је; у ствари све расе човечанства чиниле су то кад им се прилика указивала. Кад су дивљаци први пут окусили алкохолна пића која им је понудио бео човек, открили су најзад да има могућности да се побегне од вековне досаде и зато су се, изузев кад их влада није ометала, опијали до махнитања. Ратови, погроми и гоњења били су такође делови тог бежања од досаде; чак и размирице са суседима биле су боље него ништа. Отуда је досада за моралисту животно питање, пошто је бар половина грехова човечанства извршена из страха од ње.
Међутим, досаду не треба посматрати као потпуно зло. Има две врсте досаде од којих је једна плодоносна, а друга заглупљујућа. Плодоносна настаје из одсуства опојних пића, а заглупљујућа из одсуства животне активности. Нисам склон да проповедам да пића не доносе никакво добро у животу. Има тренутака кад ће, на пример, разуман лекар да препише пиће, и ја верујем да се такви тренуци јављају чешће него што прохибиционисти мисле. Али склоност ка пићу, дабоме, не сме да се препусти несметаном дејству природног импулса. А за врсту досаде која наступа с лишавањем пића код лица навикнутих на њега, не бих умео да препоручим други лек сем времена. Оно што се каже за пиће, могла би се с извесним ограничењима применити на све врсте узбуђења. Живот пун узбуђења изнурава и нама су потребни све јачи подстицаји да би дошло до подрхтавања које се сматра основним делом задовољства. Лице навикнуто на претерана узбуђења личи на онога коме ниједна паприка није доста љута а од које би се неко други озбиљно разболео. Има извесне дозе досаде у сваком одсуству узбуђења, али зато сувише узбуђења не само да подрива здравље, него загорчава укус за сваку врсту задовољства, и место дубоких органских задовољстава даје само тренутна стања раздражености, место мудрости јефтину досетљивост, и место лепоте, дроњава изненађења. Не бих желео да терам до крајњих граница све оно што би се могло приметити узбуђењима. Једна извесна количина његова је здрава, али, као у свима стварима, све има своју меру. Сувише мало, изазваће болесна прижељкивања; претерано много, пак, изнуреност. Отуда је за срећан живот неопходно да поднесе извесну меру досаде и то је чињеница о којој ваља поучавати омладину.
***
Особена врста досаде од које пати модерно варошко становништво уско је везано с њиховим одвајањем од живота Земље. Она чини живот врелим, прашњавим и жедним као ходочашће у пустињи. Међу онима који су доста богати да могу да бирају начин живота нарочита врста досаде од које трпе долази, ма колико то звучало парадоксално, од њиховог страха од досаде. Бежећи од плодоносне врсте досаде они падају као плен много горој врсти. Срећан живот углавном ваља да буде миран живот, јер права радост може да опстане једино у атмосфери тишине.
Из књиге ,,Освајање среће“
