Ирски драмски писац и изузетни британски интелектуалац прве половине 20. века Џорџ Бернард Шо је током свог дугог живота имао у више наврата прилику да се свом народу обрати путем тада нових медија – радија и телевизије. Тако је 11. јуна 1937. године на Би-Би-Си-ју одржао говор намењем средњошколцима.
Нема сумње да су мудре речи Бернарда Шоа изречене пре 80 година веома драгоцене и данашњим средњошколцима, пред којима стоје неке од најважнијих животних одлука.
Обратите пажњу на занимљиве савете великог писца, који је, између осталог остао познат и по томе што је ћирилицу сматрао најсавршенијим писмом на свету, толико да је у свом тестаменту оставио повећу суму оном Британцу који успе да реформише енглеску абецеду по узору на Вуков фонетски систем.
Ево шта је сјајни писац “Пигмалиона” рекао ученицима у овом обраћању.
“Kада једном положите све своје испите, почеће озбиљан живот. Открићете да вам је образовање веома оскудно. Мене можете сматрати образованим, будући да већ шездесет година зарађујем хлеб радом који могу обављати само образовани, и то високо образовани. Па ипак, предмети помоћу којих сам се образовао нису се никада изучавали у школама које сам похађао. Зато ми је таква школа и била равна робији…
У вези с вашим општим понашањем и животним изгледима могу тек толико да вам кажем: будете ли чинили оно што сви чине и мислили као што сви мисле – лако ћете се зближити са светом који вас окружује, али ћете патити од свих његових мана и глупости. Али ако будете друкчије мислили и понашали се – мораћете бити спремни на нетрпељивост, осуду и прогањање… Биће вам веома тешко да одредите понашање према онима који вам се не свиђају… Једноставно им се склањајте с пута, ако можете. Ако не можете – понашајте се према њима уљудно, као према пријатељима. Помислите само какав би то свет био када би вас свако коме се не допадате – млатнуо по глави!
Будите увек љубазни према младим људима. Узмите, на пример, као могућност да ће вас неко од ваших школских другова, иначе веома драга и симпатична особа, једног дана можда изненадити тиме што ће доспети на вешала. За друге, о којима можда имате најгоре мишљење, показаће се да су генијални и да ће постати велики људи свога доба. То човек никада не зна.
Полагање испита и данас је исто као у Kоперниково доба. Идете ли као двадесетогодишњак на испит господину којем је педесета, најпре морате установити чему су учили учитеље пре тридесет година и одверглати му то, а не оно што се данас учи. У сваком случају, можете узети као правило: ако којим случајем имате какву оригиналну замисао или идеју везану за испит, немојте то нипошто рећи или показати. Сасвим је могуће да сте по знању испред свог испитивача, али немојте, ни за живу главу, допустити да он то сазна…”
