Симо Хајхе је био снајпериста са највише потврђених убистава и то је учинио у застрашујуће тешким, зимским условима.

За време Другог светског рата, односно 1939. године, Јосиф Стаљин је послао преко пола милиона војника на западну границу Русије, како би напали Финску. Цена тог потеза биле су десетине хиљада људских живота. Из тог сукоба је Симо Хајхе изашао као легенда.

Три месеца су ове две државе водиле Зимски рат и, неочекиваним сплетом околности, Финска је, иако аутсајдер, победила.

Пораз је запањио Русију. Стаљин је пре инвазије веровао у то да је Финска лака мета. Заправо, његово размишљање је било логично, јер је Русија је имала далеко већи број војника.

Руска армија је ушла у Финску са 750.000 војника, док су финске снаге бројале 300.000 људи. Мала нордијска нација је имала само неколико тенкова и нешто више од сто авиона.

Совјети су, насупрот томе, имали дупло више оружја, односно 6.000 тенкова и преко 3.000 авиона. Деловало је напросто немогуће да Русија изгуби у овом рату.

Али Финска је имала нешто што Русија није. Имала је фармера који је преко ноћи постао снајпериста, Симоа Хајхеа.

КАКО ЈЕ СИМО ХАЈХЕ ПОСТАО „БЕЛА СМРТ“

Висок свега 150 центиметара, човек благих манира, Хајхе је био далеко од некога ко би могао да утера страх у кости непријатељу и било је лако превидети његов значај, али можда је зато и био погодан за снајперисту.

Као и већина његових суграђана, Хајхе је са свега 20 година одслужио годину дана обавезног војног рока, после чега се вратио свом мирном земљорадничком животу, скијању и лову. Међу својим пријатељима био је познат као вешт и прецизан у пуцању. У слободно време је волео у томе и да се такмичи, али прави изазов га је тек чекао.

Нападом Стаљинових трупа, фармер је постао војник. Пре него што се јавио на дужност, извукао је своје старо оружје из подрума. Била је то старинска пушка руске израде, модел без телескопског нишана.

Заједно са својим финским саборцима, Хајхе је обукао белу униформу која је чинила да се потпуно стопе са снежним крајоликом.

Наоружан својом верном пушком и у белом оделу, Хајхе је радио оно у чему је најбољи – пуцао. Најчешће је ишао сам, тихо се шуњајући кроз шуму. Када би нашао положај са добрим прегледом терена, легао би и чекао Црвену армију да се нађе у његовом домету. Непријатеље је нападао са скривених позиција које су биле и по 275 метара удаљене од мете.

СИМО ХАЈХЕ У ЗИМСКОМ РАТУ

Током Зимског рата, који је трајао отприлике 100 дана, Хајхе је убио између 500 и 550 руских војника својом застарелом пушком. Док су његови саборци користили оне са најсавременијим телескопским нишанима, Хајхе се служио гвозденим нишаном, за који је сматрао да је далеко прецизнији.

Поред тога, он је развио и сопствени начин камуфлаже. Поред белог одела, правио је снежне наносе око свог положаја, чиме би се додатно стопио са окружењем. Снежни сметови су му служили као сталак за пушку ублажајући снагу пуцња, који би у супротном подигао облак снега и на тај начин непријатељу одао положај. Пару од топлог даха је успевао да сакрије тако што је у устима увек држао мало снега.

Иако је имао стратегију која му је чувала живот, мисије му никада нису биле лаке. Услови су били сурови, а обданица кратка, а након заласка сунца температуре би се спуштале у до -40 степени Целзијуса.

ПОРАЗ „БЕЛЕ СМРТИ“ САМО 11 ДАНА ПРЕ КРАЈА РАТА

Убрзо је Хајхе међу руским војницима постао познат као „Бела смрт“. Сићушни снајпериста који се чинио неприметним док чекајући лежи у снегу.

Стекао је репутацију и међу Финцима. „Бела смрт“ је често била предмет пропаганде, а људи су га доживљавали као легенду, духа чувара који је, попут авети, могао да продире кроз снег.

Само 11 дана пре краја Зимског рата, Симо Хајхе је погођен. Совјетски војник га је уочио и устрелио у вилицу, због чега је Хајхе био у коми једанаест дана. У тренутку склапања мировних споразума, Симо се пробудио без половине лица.

Међутим, ни то није дотукло Сима Хајхеа. Иако му је било потребно неколико година да се опорави од тешке ране коју је задобио, доживео је дубоку старост од 96 година. За живота је имао чак 26 операција главе и вилице, али његов говор никад није у потпуности обновљен.

Када су га 1998. године питали чему дугује свој успех као снајпериста, једноставно је одговорио: „Вежби“. На питање да ли жали за људима које је убио – одговарао би да је он само извршавао наређења најбоље што је умео.

Након рата је наставио да користи своје вештине врсног снајперисте и постао је успешан ловац на лосове, а редовно је одлазио на ловачке излете са финским председником Урхом Кеконеном.

 

 

nationalgeographic.rs

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име