Горд човек је неизбежно лицемер. Горд човек не жели да буде онакав какав јесте, већ онакав какав би волео да буде а није. Њега више од свега занима шта о њему мисле други, шта јавно говоре о њему, а шта тајно мисле о њему. Он више од свега жели да сви о њему имају ако не најбоље, а оно макар што боље мишљење. Када је незадовољан мишљењем других, он почиње да „кључа“ у себи, али се труди да на сваки начин то прикрије. Горд човек „осмехом“ и „шалама“ прикрива свој гнев. Свако се од нас срео са таквим „осмехом“. Неки од нас су се и сами много пута у животу осмехнули другима таквим „осмехом“. То је онај „осмех“ када би да згромиш другог човека, а „осмехнеш“ му се, да би показао како владаш ситуацијом. У теби све кипи од гнева, а ти се по сваку цену трудиш да не покажеш, да не би покварио свој „имиџ“, добро мишљење других о себи.
Гордост је зато чуварка грехова у нама: она одржава греховни status quo у нама. Гордост чува наше грехе: зато се горд човек никад не каје за своје грешке, јер никада и не признаје да је учинио икакву грешку. Он нема потребе за покајањем, јер сматра да све што чини – чини добро и боље од других.
Уз то, гордост је извор немилосрдности , окрутности према другима. Горд човек нема милости према ближњима, он није способан да састрадава било коме, њега други уопште не занимају, јер је он средиште сопственог свемира.
Без упорне и неодступне подвижничке борбе против гордости и њене „копилади“ – гнева, некајања за своје грехе и окрутности према ближњима нема духовног исцељења душе, нема исправљања свог живота, нема хођења путем спасења.
Из књиге – Духовни живот у свету без Христа
