О, како дивно започе јучерашњи дан, упркос неминовном подсећању на 6. април и чувено бомбардовање Београда и остатка Србије, које је заправо само симбол свих бомбардовања као одмазди када нисмо желели пакт, и када смо праве кичме непоколебљиво стајали иза пароле: боље гроб него роб. Познати по инату и овога пута не дозволисмо да нас репризирање немилих сећања сневесели с почетка пролећа; као весници бољег доба искрсоше са свих страна најаве за премијере нових комада по позориштима. Узвишење мисли свак је могао одабрати по својој вољи где би најпре могао потражити; моја маленкост изабра Народно позориште и представу Илузије, које су зову изворно Позоришне, а могу бити и Комичне, чак и трагикомичне, сасвим свеједно. Дан је почео обећавајуће са сунчевим зрацима као јединим кореспондентима између неба и земље, али само привидно. Чак се одржала и ведрина све док и последњи љубитељ позоришта није заузео своје седиште. Онда је стварност уступила место илузијама, да би тек по изласку публику из заноса пренула реалност оличена у сиву суморну ноћ, ко за инат изровашену неком непријатном вејавицом, нимало романтичном као што ни бљузгавица не оставља отиске наших стопа онако правилно као онај снег када је право време за то.

Од свих синоћних премијера две су посебно значајне, нарочито због своје различности. Комад као комад, узев као обичну реч, сваки је исти. Али и то само привидно. Овде се ради, наравно о позоришним комадима. На једној страни то је био бесмртни Пјер Корнеј као живи доказ да је текст суштина драме која као племенити костур чека да му се унесе још и душа па да заплеше даскама које живот значе. Када имате податно штиво од писца такве класе изазов не може бити слађи. Када је текст лош, ансамбл се мучи, и то ни за кога није пријатно. Синоћ су Илузије поново оживеле после дуго времена на нашем позорју. Било је то прво извођење после премијере, али је цело Народно позориште запљуснуо такав аплауз као да се ради о некаквом препороду. За то је заслужан читав ансамбл, почев од драматурга, редитеља и осталих закулисних креатора до глумаца који су посебна прича. Они су синоћ побрали ловорике јер су извели нешто најтеже, а то је глуматање. Да не будем схваћен иронично, њихов задатак и јесте био изигравање глумаца у представи, налик пародији, ако ту реч није одвећ богохулно употребити за ону епоху када је писан комад. Тај крупан комад, тај тежак залогај, ту комплексну представу они одиграше с незамисливом лакоћом. А све то зато што су прави глумци. Аматери, шарлатани, лажни глумци, када се усуде да намерно глуматају, редовно испадну гротескнији него иначе, и зато је глума глуматања најтежа, и то могу извести до савршенства само прави глумци. Представа је наравно осавремењена, као што се то одавно практикује по белом свету тако се са тим и у нашем столном граду одавно нимало не заостаје.

На другој страни је Београдско драмско позориште које би требало то да буде. Велим требало, јер је све само не београдско. Систематски уништавано срозавањем идентитета, пре би се могло рећи да је Регионални центар. Народски речено, исте столице, само друге гузице. Ова изрека не важи само за једно позориште већ за цело београдско позорје. Да им је зинуло само за столице, доказ је вишегодишњи пад гледаности и интересовања публике. То није никаква последица модерног доба, јер Београд као метрополис има итекакву интелектуалну елиту. Само захваљујући њој одржава се тај привид да постоји заинтересованост за нова извођења. Комади се неће бирати по квалитету нити их одређивати меродавни људи и комисије, већ ко за инат спроводници, толико већ у свим порама заступљене, негативне селекције. Да ли је то један у низу пројеката екстерминаторске мисије неке интересне масонерије или смо ми толико непоправљивог менталитета, тек ситуација је таква. Публика масовно одустаје од похађања позорја. За преосталу издржљивост, стрпљивост и ентузијазам управо треба захвалити тим изумирућим љубитељима сцене у правом смислу. Ако на све то додамо и актуелну пандемију, управници тек имају изговор за проређено гледалиште и полупразне трибине, а све скрећући пажњу са дефицита публике који је у наглом порасту много раније од ове кризе. На репертоарима се или налазе лимунаде или изветреле бозе или бљузгавице као што је синоћ била премијерно изведена једна у БДП-у. Док је у Народном све било у маниру модернизоване француске класике и барока, овде се изводила представа по роману болно неталентованог писца контроверзно овенчаног НИН-овом наградом. БДП већ дуже време стагнира, и то наравно користе хохштаплери. Годинама уназад, знали су се гнездити ту свакојаки, од братучеда црногорског мафиоза који беше редитељ тек да би био редитељ, преко читавог Региона, па све до мизерног покушаја имитирања надреализма овог искомплексираног шиљокурана.

Све би било братски и јединствено е да је третман исти са свих страна. Размена глумаца која се примећује у већ исиљеној хиперпродукцији серија даје само привидно стање. Док су наш нагласак и таблице тамо незамисливе и било каква уметничка дела цензурисана, овде је третман дијаметрално супротан. Одавно је најужи центар резервисан за слогу свих народа и народности, где се наивни староседеоци и даље пецају на пацифизам дођоша и југоносталгичност најподмуклије врсте, а све у циљу истискивања свега националног као задња намера. Релативизацијом тог тобож прецизног израза Регион, инфилтрацијом колониста и даљим координирањем настоји се довршавање плана тоталног изумирања тог вечитог левог сметала на Балкану – Срба, што не датира од 6. априла, као што рекох симболички, већ у недоглед. Зато звучи крајње парадоксално и вређајуће за интелигенцију звати Београдским позориштем установу која је заправо дата на располагање редитељима и иним закулисним куварима као регионални казан.

БДП се може поредити у преносном смислу и са званичним БДП-ом, то јест бруто домаћим производом. По званичним саопштењима ми смо ништа мање него економски тигар. Свако иоле реалан и свестан личног и националног џепа зјапећег ко бездан, прснуо би у смех на ту комичну илузију. Јер, наш менталитет је некако наопак у свему па и у геносу. Док су другде укрштали, па и још увек, свугде се прави укрштање и неговање најбоље сорте, код нас су прекрштања и раскрштања једина опстала. Наш менталитет не трпи слогу, његов карактер највише подсећа на онај од тиграсте мачке. Домаћа тиграста мачка је интелигентна, међутим сву своју интелигенцију користи лукаво а све да би сачувала конформитет, и уживала у пландовању, да не кажем лењости. То постижу улагивањем, хватањем на фелинистичку умиљатост, и верношћу, која је то само привидно јер би за чанак млека и топлије гнездо без премишљања и одлагања прешле код другога. Домаћа тиграста мачка је најзаступљенија врста иако је најгори глумац, и очигледни опортуниста и егоиста. Међутим, упркос подлим очима које је одају, та провидна шмиранткиња ипак опстаје у свом циљу. Као у Корнејевој представи све је некако на танкој линији омеђено, да се више не разазнаје лаж од истине. Али, за нашу карактерну мачку научно је доказано да је крива за изумирање, то јест истребљење преко 33 различитих врста других животиња. Та створења с лакоћом стварају утисак свеопште сцене; народ су претворили у неме посматраче, штавише у марионете чијим ће судбинама они руководити. Као кулминација, за чињеницу да је у држави главни мачор највећи шмирант, крив је ипак само народ. Он је препустио позорницу, тако што је прекинуо границу између позоришта, где се живи да би се глумило, и стварности у којој само глумимо да живимо. Напокон, позорница је та у којој треба лажирати живот, а стварност треба да служи нама у корист а не на штету, и коначном уништењу као брутални домаћи производ. Ако то не допире до свести, онда, не да нам се не смеши хепиенд, већ гиљотина уместо завесе.

 

Бранислав Јевтић

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име