O, kako divno započe jučerašnji dan, uprkos neminovnom podsećanju na 6. april i čuveno bombardovanje Beograda i ostatka Srbije, koje je zapravo samo simbol svih bombardovanja kao odmazdi kada nismo želeli pakt, i kada smo prave kičme nepokolebljivo stajali iza parole: bolje grob nego rob. Poznati po inatu i ovoga puta ne dozvolismo da nas repriziranje nemilih sećanja sneveseli s početka proleća; kao vesnici boljeg doba iskrsoše sa svih strana najave za premijere novih komada po pozorištima. Uzvišenje misli svak je mogao odabrati po svojoj volji gde bi najpre mogao potražiti; moja malenkost izabra Narodno pozorište i predstavu Iluzije, koje su zovu izvorno Pozorišne, a mogu biti i Komične, čak i tragikomične, sasvim svejedno. Dan je počeo obećavajuće sa sunčevim zracima kao jedinim korespondentima između neba i zemlje, ali samo prividno. Čak se održala i vedrina sve dok i poslednji ljubitelj pozorišta nije zauzeo svoje sedište. Onda je stvarnost ustupila mesto iluzijama, da bi tek po izlasku publiku iz zanosa prenula realnost oličena u sivu sumornu noć, ko za inat izrovašenu nekom neprijatnom vejavicom, nimalo romantičnom kao što ni bljuzgavica ne ostavlja otiske naših stopa onako pravilno kao onaj sneg kada je pravo vreme za to.

Od svih sinoćnih premijera dve su posebno značajne, naročito zbog svoje različnosti. Komad kao komad, uzev kao običnu reč, svaki je isti. Ali i to samo prividno. Ovde se radi, naravno o pozorišnim komadima. Na jednoj strani to je bio besmrtni Pjer Kornej kao živi dokaz da je tekst suština drame koja kao plemeniti kostur čeka da mu se unese još i duša pa da zapleše daskama koje život znače. Kada imate podatno štivo od pisca takve klase izazov ne može biti slađi. Kada je tekst loš, ansambl se muči, i to ni za koga nije prijatno. Sinoć su Iluzije ponovo oživele posle dugo vremena na našem pozorju. Bilo je to prvo izvođenje posle premijere, ali je celo Narodno pozorište zapljusnuo takav aplauz kao da se radi o nekakvom preporodu. Za to je zaslužan čitav ansambl, počev od dramaturga, reditelja i ostalih zakulisnih kreatora do glumaca koji su posebna priča. Oni su sinoć pobrali lovorike jer su izveli nešto najteže, a to je glumatanje. Da ne budem shvaćen ironično, njihov zadatak i jeste bio izigravanje glumaca u predstavi, nalik parodiji, ako tu reč nije odveć bogohulno upotrebiti za onu epohu kada je pisan komad. Taj krupan komad, taj težak zalogaj, tu kompleksnu predstavu oni odigraše s nezamislivom lakoćom. A sve to zato što su pravi glumci. Amateri, šarlatani, lažni glumci, kada se usude da namerno glumataju, redovno ispadnu groteskniji nego inače, i zato je gluma glumatanja najteža, i to mogu izvesti do savršenstva samo pravi glumci. Predstava je naravno osavremenjena, kao što se to odavno praktikuje po belom svetu tako se sa tim i u našem stolnom gradu odavno nimalo ne zaostaje.

Na drugoj strani je Beogradsko dramsko pozorište koje bi trebalo to da bude. Velim trebalo, jer je sve samo ne beogradsko. Sistematski uništavano srozavanjem identiteta, pre bi se moglo reći da je Regionalni centar. Narodski rečeno, iste stolice, samo druge guzice. Ova izreka ne važi samo za jedno pozorište već za celo beogradsko pozorje. Da im je zinulo samo za stolice, dokaz je višegodišnji pad gledanosti i interesovanja publike. To nije nikakva posledica modernog doba, jer Beograd kao metropolis ima itekakvu intelektualnu elitu. Samo zahvaljujući njoj održava se taj privid da postoji zainteresovanost za nova izvođenja. Komadi se neće birati po kvalitetu niti ih određivati merodavni ljudi i komisije, već ko za inat sprovodnici, toliko već u svim porama zastupljene, negativne selekcije. Da li je to jedan u nizu projekata eksterminatorske misije neke interesne masonerije ili smo mi toliko nepopravljivog mentaliteta, tek situacija je takva. Publika masovno odustaje od pohađanja pozorja. Za preostalu izdržljivost, strpljivost i entuzijazam upravo treba zahvaliti tim izumirućim ljubiteljima scene u pravom smislu. Ako na sve to dodamo i aktuelnu pandemiju, upravnici tek imaju izgovor za proređeno gledalište i poluprazne tribine, a sve skrećući pažnju sa deficita publike koji je u naglom porastu mnogo ranije od ove krize. Na repertoarima se ili nalaze limunade ili izvetrele boze ili bljuzgavice kao što je sinoć bila premijerno izvedena jedna u BDP-u. Dok je u Narodnom sve bilo u maniru modernizovane francuske klasike i baroka, ovde se izvodila predstava po romanu bolno netalentovanog pisca kontroverzno ovenčanog NIN-ovom nagradom. BDP već duže vreme stagnira, i to naravno koriste hohštapleri. Godinama unazad, znali su se gnezditi tu svakojaki, od bratučeda crnogorskog mafioza koji beše reditelj tek da bi bio reditelj, preko čitavog Regiona, pa sve do mizernog pokušaja imitiranja nadrealizma ovog iskompleksiranog šiljokurana.

Sve bi bilo bratski i jedinstveno e da je tretman isti sa svih strana. Razmena glumaca koja se primećuje u već isiljenoj hiperprodukciji serija daje samo prividno stanje. Dok su naš naglasak i tablice tamo nezamislive i bilo kakva umetnička dela cenzurisana, ovde je tretman dijametralno suprotan. Odavno je najuži centar rezervisan za slogu svih naroda i narodnosti, gde se naivni starosedeoci i dalje pecaju na pacifizam dođoša i jugonostalgičnost najpodmuklije vrste, a sve u cilju istiskivanja svega nacionalnog kao zadnja namera. Relativizacijom tog tobož preciznog izraza Region, infiltracijom kolonista i daljim koordiniranjem nastoji se dovršavanje plana totalnog izumiranja tog večitog levog smetala na Balkanu – Srba, što ne datira od 6. aprila, kao što rekoh simbolički, već u nedogled. Zato zvuči krajnje paradoksalno i vređajuće za inteligenciju zvati Beogradskim pozorištem ustanovu koja je zapravo data na raspolaganje rediteljima i inim zakulisnim kuvarima kao regionalni kazan.

BDP se može porediti u prenosnom smislu i sa zvaničnim BDP-om, to jest bruto domaćim proizvodom. Po zvaničnim saopštenjima mi smo ništa manje nego ekonomski tigar. Svako iole realan i svestan ličnog i nacionalnog džepa zjapećeg ko bezdan, prsnuo bi u smeh na tu komičnu iluziju. Jer, naš mentalitet je nekako naopak u svemu pa i u genosu. Dok su drugde ukrštali, pa i još uvek, svugde se pravi ukrštanje i negovanje najbolje sorte, kod nas su prekrštanja i raskrštanja jedina opstala. Naš mentalitet ne trpi slogu, njegov karakter najviše podseća na onaj od tigraste mačke. Domaća tigrasta mačka je inteligentna, međutim svu svoju inteligenciju koristi lukavo a sve da bi sačuvala konformitet, i uživala u plandovanju, da ne kažem lenjosti. To postižu ulagivanjem, hvatanjem na felinističku umiljatost, i vernošću, koja je to samo prividno jer bi za čanak mleka i toplije gnezdo bez premišljanja i odlaganja prešle kod drugoga. Domaća tigrasta mačka je najzastupljenija vrsta iako je najgori glumac, i očigledni oportunista i egoista. Međutim, uprkos podlim očima koje je odaju, ta providna šmirantkinja ipak opstaje u svom cilju. Kao u Kornejevoj predstavi sve je nekako na tankoj liniji omeđeno, da se više ne razaznaje laž od istine. Ali, za našu karakternu mačku naučno je dokazano da je kriva za izumiranje, to jest istrebljenje preko 33 različitih vrsta drugih životinja. Ta stvorenja s lakoćom stvaraju utisak sveopšte scene; narod su pretvorili u neme posmatrače, štaviše u marionete čijim će sudbinama oni rukovoditi. Kao kulminacija, za činjenicu da je u državi glavni mačor najveći šmirant, kriv je ipak samo narod. On je prepustio pozornicu, tako što je prekinuo granicu između pozorišta, gde se živi da bi se glumilo, i stvarnosti u kojoj samo glumimo da živimo. Napokon, pozornica je ta u kojoj treba lažirati život, a stvarnost treba da služi nama u korist a ne na štetu, i konačnom uništenju kao brutalni domaći proizvod. Ako to ne dopire do svesti, onda, ne da nam se ne smeši hepiend, već giljotina umesto zavese.

 

Branislav Jevtić

POSTAVI ODGOVOR

molimo unesite svoj komentar!
ovdje unesite svoje ime