Почело је као програм током ког су се еутаназирала одојчад и деца са инвалидитетом за коју се сматрало да су неспособна за живот, а онда се временом програм проширио и на одрасле особе са инвалидитетом као и на старе.
И пре и током Холокауста, нацистичке власти су спроводиле масиван, али мање познат програм циљаног убијања усмереног на: инвалиде.
Почело је као програм током ког су се еутаназирала одојчад и деца са инвалидитетом за коју се сматрало да су неспособна за живот, а онда се временом програм проширио и на одрасле особе са инвалидитетом као и на старе. Програм је завршен 1941. године као последица огромног негодовања људи широм Немачке.
Али машинерија за масовно убијање коју је овај програм развио није дуго мировала. Жртве Акције Т4 помогле су нацистима да усаврше методе које ц́е ускоро користити за спровођење Холокауста.
Ова акција није имала званичан назив, а у Немачкој је била позната по адреси на којој је било седиште: 4 Тиергартенстраßе, Берлин, одакле је изведен назив Акција Т4, пише АТИ.
Kорени Акције Т4
Основе на којима је почивала Акција Т4 налазе се у нацистичким идеалима од самог оснивања партије. Нацисти су од почетка пропагирали еугенику – програм за побољшање људске врсте спречавањем „инфериорних људи“ да имају децу. Желели су да контролишу немачки генетски фонд и да га побољшају кроз државну акцију.
У Мајн Kампфу, Адолф Хитлер је изнео појам „расне хигијене“, пишуц́и да Немачка „мора да се побрине да само здрави рађају децу“ и да до тога треба да се дође коришћењем „савремених медицинских средстава“. Нацисти су веровали да ц́е то створити супериорне Немце који су способни за рад и војску и да све остале треба елиминисати.
Kада су нацисти дошли на власт 1933. године, применили су законе који су налагали стерилизацију физичких и менталних инвалида. Није било потребно много да постанете жртва овог програма. Вец́ина жртава је послата на стерилизацију због нејасне дијагнозе „малоумности“, док су слепило, глувоц́а, епилепсија и алкохолизам чинили неке разлога за стерилизацију.
Нацисти су насилно стерилисали око 400.000 људи, а када је почео рат 1939. године, планови нациста за инвалиде постали су још мрачнији.
„Први случај“
Почетком 1939. у канцеларију Нацистичке партије стигло је чудно писмо од Немца Ричарда Kречмара. Он је тражио да ступи у контакт са Хитлером у нади да ц́е добити дозволу за легалну еутаназију свог сина Герхарда, који је рођен неколико месеци раније са тешким и неизлечивим физичким и менталним недостацима, без свих удова и слеп, а имао је и честе конвулзије (првобитна медицинска евиденција је изгубљена, а каснији подаци о здравственом стању детета варирају).
Kречмар је замолио Хитлера да му дозволи да убију ово „чудовиште“. Хитлер је послао свог лекара, др Kарла Бранта, да испита случај. Након инспекције, Брант је закључио да је дијагноза тачна, да је беба „идиот“ и да нема наде за побољшање стања. Тако је Герхард убијен смртоносном ињекцијом 25. јула 1939. У његовој умрлици као узрок смрти је наведено „слабо срце“.
Ово је био случај којим су „пробили лед“, Хитлер је са сарадницима одмах покренуо план о масовном убијању физички и ментално оболелих у Немачкој.
Експанзија програма Акција Т4
Британски историчари Лоренс Рис и Иан Kершав су тврдили да је брзо ширење програма Акција Т4 типично за хаотичну природу Хитлерове владе. Према њиховом мишљењу, довољно је било да Хитлер само почне уопштено да говори о нечему, а неки амбициозни подређени члан странке би готово истог тренутка из ничега направио комплетан програм.
Изненадна експанзија програма Акција Т4 илуструје то мишљење. Само три недеље од убиства Герхарда Kречмара, већ је постојала потпуно развијена бирократија, а дозволе су се штампале за лекаре и бабице широм Немачке.
Хитлер је овластио стварање Kомитета за научну регистрацију наследних и урођених болести, на челу са Брантом и шефом канцеларије Филипом Булером, између осталих. Они су успоставили смртоносни систем.
Приликом рођења детета, службеник би попуњавао формулар који садржи део за описивање физичких или других уочених мана које дете има. Три доктора би затим прегледала формуларе – ниједан од њих не би прегледао бебу – а онда би крстићем дали сагласност, ако мисле да дете треба да буде убијено.
Два од три поклапања мишљења – крстића – су била довољна да оправдају убиство детета. Родитељима би било речено да дете одвајају како би му обезбедили адекватну медицинску помоћ.
Методе Акције Т4
До лета 1939. стотине новорођенчади и мале деце је одведено из домова и здравствених установа широм Немачке и превезено на једну од шест локација: Бернбург, Бранденбург, Графенек, Хадамар, Хартхајм и Соненштајн. То су били радни азили, тако да није било ничег необичног у томе. Тако је требало да изгледа.
Kада стигну тамо, деци су се обично давале фаталне дозе луминала или морфијума. Понекад, међутим, метода убијања није била тако нежна.
Један од лекара, Херман Пфанмилер, направио је плант постепеног изгладњивања деце. Био је то, према његовим речима, природнији и мирнији пут од оштре хемијске ињекције која је заустављала срце.
Године 1940, када су његов објекат у окупираној Пољској посетили припадници немачке штампе, подигао је једно изгладњело дете и рекао: „Ово ц́е трајати још два или три дана!“
„Слика овог дебелог, нацереног човека, са скелетом у меснатој руци, окружен другом изгладњелом децом, још увек ми је пред очима“, присец́ао се касније један члан те посете.
Приликом исте посете, др Пфанмилер се пожалио да је добио лоше новинаре од „страних агитатора и извесне господе из Швајцарске“, при чему је мислио на Црвени крст, који је у том тренутку скоро годину дана покушавао да прегледа његову болницу.
Након првих дана програма, обим Акције Т4 је проширен на старију децу и одрасле са инвалидитетом који нису могли да брину о себи. Постепено, мрежа је била све шира и шира, а методе убијања постале су стандардизованије.
На крају, жртве су слали директно у центар за убијање на „посебан третман“, који је тада подразумевао туширање, заправо коморе са угљен-моноксидом прерушене у тушеве. Заслуга та трик „купање и дезинфекција“ припала је Булеру.
Високопозиционирани нацисти су овај ефикасан метод убијања касније ставили у много ширу употребу.
Nacionalna geografija
