Увек ми се чини да наилазим на две врсте људи када су у питању подвижници.
Једнан тип који покушава да уради превише прерано, брзо се згади над собом и после тога чини мало или ништа.
Други тип особа из страха ради врло мало и опет остаје у истом положају.
Чудно, крај оба је исти. Боље би било да свом подвигу, посту и молитвама прилазимо са смирењем и да не излуђујемо себе.
Свети Серафим Саровски каже: Не треба се подвизавати преко своје мере, већ се треба трудити да наш слуга – тело – буде одано и способно за врлине. Треба ићи средњим путем: не скретати ни надесно, ни налево (Прич. 4,27); и треба дати духу оно што је духовно, а телу оно што је телесно; ради одржавање живота у времену треба узимати оно што је потребно, за живот у друштву оно што се њиме законито захтева, у складу са речима Светог Писма: Предајте цару царево, а Богу Божје (Мт. 22:21).
Човек се мора спустити у слабости и несавршености душе и носити њене мане као што носимо недостатке других; човек не сме, међутим, због тога постати лењ, већ се треба подстицати на боље.
Можда је неко појео превише, или урадио нешто слично овоме што је природно за људску слабост – не узнемиравајте се због тога и не додајте рану на рану, већ се усмерите на исправљење и истовремено трудите да сачувате мир душе, по речи Апостола: Блажен је који себе не осуђује у ономе што је допуштено (Рим. 14, 22).
Иста мисао садржана је и у речима Спаситељевим: Ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство небеско (Мт. 18,3).
Ако је тело истрошено подвижничким трудом или болешћу, треба га ојачати умереним сном, храном и пићем, не водећи рачуна о времену које пролази.
Исус Христос је, после васкрсења Јаирове кћери, одмах заповедио: Дајте јој да једе (Лк. 8, 55).
Сваки успех у било чему треба да упућујемо на Господа и са Пророком кажемо: Не нама, Господе, не нама, него имену Твоме дај славу (Пс. 113,9).
Отац Стивен Фримен
ИЗВОР: https://blogs.ancientfaith.com/glory2godforallthings/2007/02/01/asceticism-and-normalcy/
ПРЕВОД:
Објављено: Духовска недеља 2022.
