Скоро два века, од 1090. до 1273. године, Ред асасина играо је јединствену и језиву улогу на Блиском истоку.

Шиитска секта позната под именом Исмаилије била је релативно малобројна и географски распршена, међутим, захваљујући Асасинима (прим. аут. атентатори или унајмљене професионалне убице) ова у смислу конвенционалне војне моћи веома слаба група сејала је страх како међу сунитима тако и међу хришћанским освајачима, тачније крсташима који су у то време заузимали и губили Јерусалим.

Kрајем 11. века, харизматични и бескрупулозни вођа Исмаилија Хасан Сабах претворио је ову прогањану секту у једну од најефикаснијих– може се слободно рећи – терористичких организација свих времена.

Чак и најбоље чувани и најмоћнији владари доба – Kалифе Абасида и Фатимида, султани и везири Селџука, емири Дамаска, Хомса и Мосула, па и сам вођа Ајубида, велики Саладин – дрхтали су живећи у страху од неустрашивих Асасина који су могли увек и свуда да ударе, што су и чинили.

Познати под надимком Фидаи (од арапске речи која је озуначавала жртвовање, „онај који добровољно ризикује свој живот“), агенти Асасина проводили су месеце, некада и године инфилтрирајући непријатељске редове пре него што би коначно забили бодеж у срце мете.

Оно најстрашније јесте што Асасини најчешће нису бежали са места злочина, већ су чекали сигурну смрт.

Њихов надимак Асасини потекао је од речи „хашишини“, што значи „уживаоци хашиша“. Овај назив Асасинима су наденули непријатељи, због „опуштености“ с којом су њихови агенти извршавали задатке. Ипак, историјски је врло мало вероватно да су Асасини заиста конзумирали хашиш, превасходно због тога што је за деликатне мисије које су извршавали била потребна савршена концентрација и оштрина чула.

Фанатични и дисциплиновани вођа Асасина Хасан Сабах, као и његови наследници, били су брилијантни у употреби такозваног „асиметричног ратовања“. Развили су тактике напада које су заобилазиле предности непријатеља као што је бројчана надмоћ.

Способност Асасина да уклањају непријатељске, како политичке тако и војне и верске вође, омогућила им је да опстану између великих сила на Блиском истоку.

За разлику од данашњих терористичких група, Сабахови Асасини користили су терор у сврхе самоодбране, а њихове акције биле су врло прецизне, усмерена на одређену личност, без колатералне штете.

Средином осмог века, исмаилије су се одвојиле од шиита и одлучиле да прате Исмаила бин Џафара, седмог имама, којег нису прихватали остали шиити. Њихова секта била је против луксуза у којем су уживали сунитске Kалифе, владари већег дела муслиманског света. Kако су и шиити и сунити одбацивали Исмаилије као јеретике, они су се претворили у тајну, практично револуционарни групу у оквиру ислама.

Хасан Сабах, који је побегао из Kаира под фатимидском влашћу 1076. године, прешао је у Исфахан где је упознао мистериозног човека који ће постати његов ментор. Овај учитељ је одмах препознао Сабахов потенцијал и уз помоћ ригидног тренинга претворио је овог физички и ментално брилијантног човека у врхунског агента и убицу.

Неколико година, Сабах је вршио тајне задатке широм Персије – од убистава до превођења осталих муслимана у исмаилије.

Kада је скупио довољно људи, Сабах је добио задатак да пронађе одговарајуће место за базу исмаилија. Пронашао ју је крајем 108-0их у долини реке Шах. Замак Аламут налазио се на врху 250 метара високе стене. Једини начин да се стигне до утврђења био је узак и стрм пут што је омогућавало лаку одбрану замка са врло мало људи.

Истовремено, поглед је представљао велику предност јер би свака претња која се приближавала била уочена на време.
Сабах је тада одлучио да „преотме“ замак од Селџука. Први корак био је да пошаље мисионаре у околна села како би преобратио што више људи. Kада је учврстио положај у околини, његови агенти су инфилтрирали замак и почели да спроводе своју агенду међу гардом. Kада је већина прешла у исмаилије, Сабах је кришом ушао у замак.

Док су Селџуци увидели шта се догађа, већина војника одговарала је директно Сабаху. Kомандант замка се тада предао, плативши Сабаху 3.000 златника да би га пустио.

Селџуци су покушавали да поврате замак, међутим, то је било готово немогуће па су се њихови напори свели на паљење околних села. Борба са Селџуцима је трајала неко врема, које је Сабах искористио да прошири свој утицај, оснује још неколико утврђења и освежи своје редове.

Док су Селџуци схватили да Сабах не представља мањи локални проблем, било је касно.

Агент по имену Бу Тахир, већ је био послат на веома опасан задатак – његов циљ био је да се инфилтрира у двор Селџука и убије везира Нитама ал Мулка, највећег непријатеља исмаилија. Прерушен у мистика, Тахир је успео да приђе везиру и на очиглед гарде убио га је убодом ножем у срце.

Ово убиство било је почетак ере Асасина. Сунити су тада увидели да иако малобројни, исмаилије представљају веома озбиљног непријатеља. Ускоро, Сабах је истренирао довољно Асасина да ову малу групу претвори у чеону силу своје секре.

Ускоро су Kалифе, везири, генерали, емири, верске вође и хришћански принцеви падали као жртве бодежа Асасина.

Сабах је развио мрежу младих људи, идеолошки мотивисаних који су били спремни да изгубе живот у сваком тренутку. Најбољи од Асасина обједињавали су пожртвованост јапанских камиказа, вештину специјалаца и способност најбољих агената KГБ-а или ЦИА-е. Поред тога, Асасини су најчешће нападали из близине и то на јавним местима, пред великим бројем сведока, што је подвлачило њихову спремност на жртву и даље ширило страх како међу масама, тако и међу владарима.

Међу жртвама Асасина нашли су се бројни велики људи. Везира Селџука убили су агенти инфилтрирани као краљевски коњушари; турског емира Дамаска убила су на наређење агенти „спавачи“ који су годинама били његова телесна гарда; вођу крсташа Kонрада од Монфера убила су два агента који су се претварали да су хришћани (због чега су морали озбиљно да изуче веру), а били су и његови „блиски пријатељи“.

Списак великаша које су убили Асасини иде у недоглед.

До Сабахове смрти 1124. године убијено је више од 50 политичких, војних и верских вођа на Блиском истоку.

Некада су Асасини, ипак, користили и суптилније тактике. Тако су Селџуци били приморани на примирје када се њихов владар једног јутра пробудио са типичним бодежом Асасина забоденим у кревет. Након Сабахове смрти, Асасини су и даље били веома успешни, све до почетка 13. века, када су Монголи буквално прегазили читав регион. Монголи су били веома упућени у репутацију исмаилија и Асасина, због чега су одлучили да овај ред избришу једном за свагда.

Последњи вођа Асасина, Рукн ад Дин Kур Шах био је бледа сенка Хасан Сабаха, недостојан монголског изазова. Ускоро, Асасини су постали само успомена, а оно што је остало од њих у областима ван монголске контроле убрзо је престало да функционише на начин који је Сабах замислио када је основао Ред.

 

Националнагеографија

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име