Уколико говоримо о садашњем времену лаж црквено-политичких амбиција истамбулских кројача црквено-политичке карте света посебно се запажа у томе што наводно штитећи право других Цркава на аутокефалност Цариград, изашавши ван граница, како канонског, тако и догматског поља, грубо крши ово право, пошто својим поступцима руши сам принцип аутокефалности. Тако откривајући један од најбитнијих момената из Енциклике патријарха Атинагоре архимандрит Софроније говори о очигледној тенденцији „подривања принципа једнаког достојанства аутокефалних помесних Цркава“, другим речима, ради се о борби Цариграда против „принципа аутокефалности.“
Истичући да Црква не мисли и не верује тако о.Софроније пише: „Једна Црква је пре свега Света Црква… Јединство Божије и јединство Цркве и Господа представља извор јединства Цркве. Црква је једна и због тога што има јединствени извор Своје светости и не може да не буде јединствена због Своје светости… Кад апостол Павле говори о јединству Цркве он га не доводи у зависност од потчињавања јединственој управи, већ од причешћивања једним хлебом Тела и Крви Господње (1 Кор. 10, 14-17) и од тога да Црква има једну Главу – Христа (Еф. 4, 15-16)“.
Као потврда служе речи професора С. В. Тројицког:
„Добијајући своје освећење непосредно одозго од Духа Божијег свака помесна Црква остаје сама себи довољна, али пошто је овај извор освећивања један, она уједно остаје и јединствена Црква. Не може постојати никакав заједнички земаљски центар којем треба да буду потчињене све помесне Цркве, јер би постојање оваквог центра уз постојање заједничког небеског центра, уносило дуализам у Цркву и реметио би јединство“.
Чак и ако се допусти да се Цариград „заиста може назвати Мајком свих Црква… свеједно ће, – истиче о.Софроније, – извођење потчињавања из чињенице историјског материнства – представљати одступање од православне тријадологије по којој Очинство или Синовство не укида пуноћу једнакости. Оно што се рађа из суштине је једнако Ономе што рађа. То је мишљење светих отаца.“
Ради још веће потврде наведене мисли архимандрит Софроније наводи пример Јерусалимске Цркве која је „једина неспорна Мајка свих Цркава, не искључујући и први Рим“. Она представља очигледан пример за то „да се у животу Цркве чињеница материнства није сматрала за основу не само власти, већ чак ни части“.
„Рим се хвали Петровим гробом. У Јерусалиму је Најсветлији Гроб Самог Спаситеља света. Рим се хвали ‘јарко црвеном крвљу’ Петра и Павла. У Јерусалиму је Своју божанску Крв пролио Искупитељ света. Рим се хвали славом ‘вечног града’. У Јерусалиму је учио, страдао и васкрсао Велики Цар Славе – Господ. Тамо, на Маслинској гори Он је благословио ученике и у слави се вазнео на небо. Тамо, у Сионској горњој одаји Свети Дух је сишао на апостоле и људе који су били с њима, односно на Васељенску Цркву. Тамо је протекао живот Најсветије Богомајке. Тамо је одржан први Апостолски сабор под председавањем Јакова, брата Господњег. И без обзира на све то, у периоду до Првог Васељенског сабора он је изгубио чак и своју самосталност и потчињавао се митрополиту Кесарије палестинске.“
Нема ничег чудног у томе што је Цариград започео борбу с аутокефалношћу помесних Цркава, јер је „таква природа сваког папизма“. Истакавши да римокатолицизам не може да се помири с „аутокефалношћу“ архимандрит Софроније се ради веће очигледности позива на речи римокатоличког богослова, свештеника С. Тишкевича:
„У Цркви је дозвољено појачавање и слабљење ‘централизације’, у зависности од услова времена и места; али нипошто није дозвољена потпуна аутокефалност помесних Цркава: Црква би постала поликефална, вишеглава, што је незамисливо с тачке гледишта њене богочовечанске природе… У Цркви може постојати само једна хијерархија; федерација неколико потпуно самосталних хијерархија се коси са њеном суштином.“
Видимо да се у оваквој парадигми устројство Цркве не предлаже по угледу на Свету Тројицу, већ по потпуно земаљској слици у чијој основи се налази идеја о административном центру попут „непогрешивог Ватикана“ чије апологете изјављују:
„Никад немојмо заборавити да између Бога и нас постоји нешто што нас повезује, то што нас повезује је Рим.“
Истом идејом одише „Посланица“ првосвештеника „другог Рима“, као и црквена политика његових наследника који инсистирају на „вези с Цариградском катедром и потчињавању истој као обавезном услову за пребивање у Васељенској Цркви“.
„Ко ће од истинских хришћана који се клањају ‘у духу и истини’ прихватити ову реч? – пита о.Софроније. – А ако, претпоставимо да, због ове или оне катастрофе с лица земље нестану први и други Рим, зар ће свет остати без истинске везе с Богом, зато што су нестале карике које нас повезују с Њим? Не, то је туђи глас (Јн. 10, 5). То није наша хришћанска вера.“
Говорећи против неопапизма који се појавио у недрима Свете Цркве архимандрит Софроније истиче:
„Ми одбацујемо сваки ‘Рим’: и први, и други и трећи, уколико се ради о уношењу принципа субординације у биће наше Цркве. И римски, и цариградски, и московски, и лондонски, и париски, и њујоршки, и сваки други папизам одбацујемо као еклесиолошку јерес која изврће хришћанство.“
Веродостојно исповедани принцип аутокефалности у чијој основи се налази свест о једносушности говори нам о једнаком достојанству помесних Цркава, по угледу на једнако достојанство Лица Свете Тројице:
„Ни место, ни титула, ни расно порекло у Цркви не дају предност у смислу власти или наставништва у односу на друга места и народе.“
То је догматско виђење и осмишљавање принципа аутокефалности које нам у есхатолошкој перспективи, у свом последњем остварењу омогућава да говоримо „о заједничкој нади да не само свака помесна Црква, већ и сваки њен поједини члан, свака појединачна личност-испостас, треба да буду носиоци СВЕ КАТОЛИЧАНСКЕ ПУНОЋЕ црквеног битија по угледу на Свету Тројицу, где је свака Ипостас носилац све апсолутне пуноће Божанског Битија; разуме се, не захваљујући укидању или апсорбовању других Лица-Ипостаси, већ кроз пребивање у пуноћи и целовитости јединства суштина“.
Видећи звезду-водиљу чувамо се од грешке да снизимо и умањимо предвечну замисао Бога о човеку, о Његовој Цркви. Наравно, постајући сведоци онога што се дешава морамо видети „како је далеко обличје историјског живота Цркве које видимо споља од оног савршенства на које смо позвани…“ Ипак, превладавање „мрске неслоге овога света“ сваког члана Христове Цркве подстиче на то да у саборном јединству тражи од Бога заповеђено јединство по речима Спаситеља: „Да сви буду једно“ (Јн. 17, 21), и савршенство: „Будите савршени као што је савршен Отац ваш Небески“ (Мт. 5, 48). Ово савршенство по угледу на Божанско Тријединство у историји и животу Цркве испољава се у „саборности и аутокефалности“, односно „у слободи саборне љубави и једнакости једносушности“, што служи као потврда нераскидиве везе између православне еклесиологије и православне тријадологије.
Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД
srpska.pravoslavie.ru
