Нигде – ни у Јеванђељу, ни у апостолским посланицама, ни у списима светих отаца – нећемо видети такаво увођење хришћанства. Хришћанство је љубав, а када се оно уводи са насиљем, онда већ постаје несрећа за људе.
– Дошло је време Крштења Русије. Владимир, велики кнез, одлучио је да крсти руски народ. Сам по себи, ово је био веома важан и неопходан догађај. Али нису државне власти требале да то ураде. И то што је кнез Владимир одлучио да то спроведе, решивши да крсти руски народ, ослањајући се на државну силу, било је у суштини понављање онога што је Константин Велики учинио.
Када је Владимир стигао у Кијев, крстио је своје синове, а затим издао указ да сви дођу да се крсте на Дњепру. А пре тога наредио је да се сруше сви идоли, а главног идола, Перуна, завезао је за крај коњског репа, и тако је био вучен и ударан штаповима, а за то време људи су ридали видећи да се њихови богови тако понижавају и тако је било увређено њихово верско осећање.
Нигде – ни у Јеванђељу, ни у апостолским посланицама, ни у списима светих отаца – нећемо видети такаво увођење хришћанства. Хришћанство је љубав, а када се оно уводи са насиљем, онда већ постаје несрећа за људе…
Зашто је изузетна вера Христова? Она је изузетна по томе што овладава нашим срцима неприметно, она љубављу прониче у нас и открива нам пут ка Царству Небеском, пут у вечни живот. Ако народ плаче, ако народ штаповима гоне на крштење, ако се народ разбежи по шумама само зато да не би ишао против своје савести?… Владимир је послао свог стрица Добрињу у Новгород. Путјат тисјатски је – како би данас рекли војсковођа – прешао шуме, потајно, преко реке и ушао у град, а када су Новгорођани сазнали ко је дошао, дошло је до великог масакра. Затим је дошао Добриња и наредио да спале град и сруше све идоле. Новгорођани су морали да погну главе – и ето суза и ридања. И тада је настала изрека: «Путјат нас је крстио мачем, а Добриња огњем». Тако је почело хришћанство код нас. Био је прекршен основни закон Христовог живота. Какав је овде морао бити пут? Могао је бити само један пут – пут љубави. Човек ову свету веру прихвата с љубављу – слава Богу, не прихвата – не треба га мучити, малтретирати, већ волети га таквим какав он јесте. Ми хришћани морамо се бојати не само сваког насиља, већ и сваке принуде. Нека нас буде мало, нека нас буде сасвим мало, али морамо сачувати јеванђеоско учење у свој његовој чистоти и, пре свега, заповест Христову о љубави држати пред собом као светлост која осветљава мрачни пут у овом свету.
Архимандрит Сергий (Савельев): Слово в храме Покрова Пресвятой Богородицы в Медведкове (23 июля 1969г.)

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име