Патријарх забринут и нерасположен борави у Горњем манастиру. Ја кувам за њега, постављам и перем суђе и још ме задужио о. игуман да поспремам собу патријарху. А што не знам, питам и они ме уче како ћу. Одмах сјутрадан, пошто је краљ отпутовао, око дванаест сати, патријарх изашао мало из манастира и шета двориштем. Онако замишљен и нерасположен и у шетњи пуши цигарету на муштиклу. Ја изашао да донесем дрва за кухињу, која су у кућици, званој — кулица, на доњем спрату. Уђем и кријући кроз прозор посматрам патријарха како шета и шта ради, јер кад сам близу њега, не смијем у њега да гледам, нешто се стидим. Одједном, док ја посматрам патријарха, изађоше из Доњег манастира тројица људи у кожним униформама. Нова униформа на њима сија се као стакло. Виђоше патријарха. Патријарх се окрену и виђе њих. Један од њих се одвоји и парадним кораком пође према патријарху, дође близу њега и салутира. Тад му рече гласно, чују и она двојица и ја у шупи – Ваша Светости, имате авион на располагању, на Капином пољу, за бјекство у иностранство, ако хоћете! – Дјецо моја – одговори патријарх – ви који сте кренули, хајте и нека вам је срећан пут. Ја остајем с мојим народом, па шта буде њему, нека буде и мени.
Тада му сузе полетјеше низ просиједу браду. Њих тројица, као окамењени, ни ријечи више не проговорише, већ поздравише по војнички, пољубише га у руку, окренуше се и одоше својим путем. Узмем у наручје мало дрва и пођем да пазим ручак, па причам о. Герасиму шта сам чуо и видео.
Пошто је патријарх дошао у Горњи манастир у дане страсне седмице и био код нас за Васкрс, тад је на празник служио свету литургију код свеца. А неколико младића из монашке школе у Дечанима, Који су бјежали својим кућама, да их Шиптари не покољу, свратили су у манастир Острог да се поклоне светитељу, одговарали су хорски на литургији. При њиховом поласку својим кућама, патријарх је дао свакоме понешто новца и савјетовао им шта ће и како ће да раде.
За вријеме једнонедјељног боравка патријарховог у Горњем манастиру и разговора са о. игуманом, чуо сам и видео да се патријарх више бојао да га не поведу у интернацију Гестапо њемачки него Италијани. И носио се мишљу ако гестаповци први наиђу да се склони ван манастира негдје у пећину да га не нађу. А пошто је знао да мора бити ухапшен, то је радије волио да га Италијани лише слободе. Док је патријарх боравио у Горњем манастиру, архимандрит Леонтије одлазио је код њега два три пута.
Видећи патријарх да не долазе ни Нијемци ни Италијани, ријеши се да сиђе у Доњи манастир и да учини. Ја намјестим собу у присуству о. игумана. соби нешто мало његових ствари и један дрвени сандук повећи. Шта је у њему, не знам и не питам о. игумана да ли он зна. На столу стоји отворена споменица. Приђемо обојица и видимо да се патријарх потписао одмах испод краљевог потписа. Потпис преписујем овдје онако како је то учинио патријарх:
„Молимо се Свемогућем и Свемилостивом Творцу Богу да молитвама Светог Василија Острошког Чудотворца и свих Божјих угодника избави наш тешко искрвављени Српски Народ од патњи и мука и да му подари мир и благостање.
В. Понедеоник, 1941. година.
Ман. Острог АЕМ Патријарх Српски
Гаврило“
Пошто се патријарх спустио у Доњи манастир, Нијемци као поручени сутрадан рано у зору, моторним возилима долазе у Доњи манастир и опсједну га
јаком стражом да у њега нико није могао ни ући ни изаћи.
У манастиру је још све на спавању. Нијемци, као бијесни вуци, ударају свукуда по вратима манастирским, ломе и браве на њима, не чекајући да се прописно откључају. Највише су се окомили на настојатељски стан. Пошто је неко од послуге отворио главна гвоздена улазна врата, одгурнуше га оружјем и гвозденим шипкама навалише на собна врата. Која су затворена, одмах их ломе и отварају, а која су отворена, упадају и дижу свакога ко у њима спава. Навалише па врата ходника из ког се улази у патријархову собу. Соба је била закључана. Одмах гвозденим шипкама поштетише браву и одврнуше врата, упадну у собу и нађу патријарха у постељи. Тада међу собом гласно рекоше:
Ево црногорског попа који је Рајху објавио рат! Нељудски и дрско нареде му да се што прије обуче и спреми да напусти собу. Под стражом га изведу и нареде му да стоји под каменим балконом манастирског конака за госте. Тако ураде и са архимандритом, синовцем патријарховим Душаном и свим особљем манастирским. Патријарх и о. архимандрит препознаше једног међу Нијемцима. Неки виши официр, Хрват, био на двору, па пошто је краљ одступио, бацио униформу своју, југословенску и обукао њемачку. Показао свој образ и чојство какво му је.
И ако је напољу падала киша, нијесу имали ни трунке осјећања ни милости према патријарху и другима што стоје под балконом. Наредили су чувару да им спреми јело и да им донесе вина из подрума да пију. Онда су пуна четири сата пребирали и претурали свукуда по просторијама манастирским и узимали што су хтјели и што им се допало. Тада су прописно опљачкали манастир, поред државног што су понијели злата и папирног новца и других вриједних ствари.
За све то вријеме патријарх и друго манастирско особље стоји и пати се напољу, на киши. Из групе Нијемаца, тројица наоружани моторним возилом крену за Горњи манастир и извезу возило право пред манастир код мале куће, зване кулица. Ту оставе возило и упуте се у манастир. Кад су стигли у манастир нешто питају и причају, а ми их ништа не разумијемо. Крену кроз манастир и почну да отварају просторије. Која је закључана и у којој није кључ, не чекају, већ разврћу и ломе врата. Све претресају и нешто траже, а поред њих само ја и о. игуман.
Кад су ушли у собу у којој је спавао патријарх почеше да све ствари претурају. Међу стварима патријарховим стоји повећи сандук дрвени, затворен. приђу му, почну да га отварају, а не могу. Један од њих гвозфем што носи у руци, завре свом снагом испод поклопца, мало га подигне и каже: Гелд!
Тада нареде о. игуману, мени и Митру да га однесемо до кола. Нас тројица носимо сандук, они нас прате под оружјем, смију се и сликају нас. Кад су све просторије претресли, траже да им се отвори црква у којој почива светитељ. Игуман отвори цркву, а они за њим крену са пушкама и шљемовима на главама. Игуман не отвара свети ћивот, већ стао па гледа шта раде. Претресају по цркви све и улазе у олтар, претражују сваку ситницу.
Гледају свети ћивот и траже од игумана да им га отвори. Отац игуман стави епитрахиљ и отвори светитеља. Кад војници видоше отворен ковчег и светитеља, који у њему почива, стадоше мирно и фашистичким поздравом одаше пошту светитељу. Тако мало постајаше, па са великим чуђењем и радозналошћу приђоше ближе светитељу и посматраху га, без да што дирају рукама. Допаде им се панагија на светитељу и хоћаше да је узму као старину за музеј. Бар тако је игуман разумео, па се трудио да им објасни да паганија није стара, већ новијег датума и тако одустану и не понесу је. Пошто су све претресали, упале кола и пођу.
Питам о. игумана шта је било у оном сандуку те смо га носили и шта значи оно кад је Нијемац звирио у њега и рекао: Гелд? Тад ми отац игуман рече да Гелд значи новац, па додаде:
Оно што су понијели, био је новац Српске Православне Цркве. Пуст им, да Богда, остао!
Пошто су сви сишли из Горњег манастира и ови што су били у Доњем довршили своју срамну работу, упале возила и поред опљачканог што су дигли из манастира, поведу са собом у интернацију патријарха, о. ахримандрита и синовца патријарха Душана.
Мучеништво српског патријарха
Растко