Отац Роман Брага, који је преживео мучења у комунистичким затворима, говори о откривању Бога у нама самима, у савременом свету пуном вреве која омета ум.
Отац Роман:
Треба нам, дакле, искуство понирања у себе како бисмо у себи пронашли Бога. Како? Па, како да кажем, то је у Америци тешко. Јер овде, знате, млади желе да живе у вреви. Они стварају много буке, јер им је лоше ако тога нема. То је налик бекству, та тзв. „музика“. Не знам је ли то музика. Неки звуци јесу.
Али њима се допада јер их је страх да остану сами, да током једног часа буду тихи, на једном месту, без речи. Буди ту јер Бог жели да ти се обрати. Они су сви устрашени од оваквих искустава и зато кажу: „Дижимо вреву!“ Као она девојчица у кампу (водимо верски образовни камп)…
Увек се сетим те девојчице, тинејџерка, не баш ни мала, имала је два радија, један овде, други ту, јер је хватала две станице, не знам, са слушалицама, тон до максимума, и тако шета кроз камп. Неко јој рече да искључи а она одговори: „Оче, ако их искључим – излудећу.“ Замислите ту драматичну ситуацију, да не можете бити насамо са Христом. Ако ви немате шта да му кажете, Он има шта да каже вама.
Пре свега осталог би требало да смо насамо са Њим бар сат или два.
Не да у молитви нешто тражимо, „Дај ми то, дај ми ово и оно, Боже…“
Не, то није молитва. Молитва се врши кад осећаш (или верујеш) да је Бог у теби.
То је дефиниција молитве. Нема везе колико читаш, колико псалама отпојеш,
Молитва је – Бог у теби. Ми смо тајна, не знамо ко смо. Цар Давид је рекао: „Шта је човек да га се сећаш, учинио си га мало мањим од анђела, славом и чашћу венчао си га.” [Пс 8:4,5] Шта је човек? Не знамо. Не знамо зашто је требало да Бог створи мене или тебе и мене. Бог је пуноћа, али желео је да има некога с ким би разговарао. Ми не разумемо, Бог жели да све време разговара с нама. Али ми не маримо за Њега…
Превела редакција Чудо
