Икона ништа не представља, она јавља. Она је јављање Царства Христовог, јављање преображене, обожене твари, тог самог преображеног човечанства, које је својом личношћу јавио Христос. Због тога су најдревније иконе Цркве биле иконе Спаситеља, који је сишао са неба и који се очовечио ради нашега искупљења, и његове Мајке. Касније су почели да сликају апостоле, мученике који су такође собом јавили лик Христа. Квалитет иконе одређује се тиме у којој мери је она блиска Првообразу, у којој мери је она сагласна тој духовној реалности, о којој сведочи.
О смислу онога што икона јавља лепо је говорио Леонид Успенски: „Икона је слика човека, у којем реално пребива свеосвећујућа благодат Духа Светога која спаљује страсти. Због тога се његово тело представља суштински другачијим од обичног пропадљивог човековог тела. Преобрежен благодаћу лик светога, уобличен на икони,- јесте само подобије Бога (сличност са Богом-прим.прев.), слика богооткровења, откровење и познање скривенога“.
Наш знаменити богослов Владимир Николајевич Лоски, иако и није био иконописац (међутим био је познаник иконописца и свештеника Григорија Круга и Леонида Успенског), веома је верно назвао икону „почетком гледања лицем у лице“. У будућем веку верни ће угледати Бога лицем у лице, икона је почетак тог созерцавања (контемплације). Кнез Јевгениј Трубецкој говори да не гледамо ми у икону,- икона гледа у нас. Ка икони се ваља односити као према највишој личности: била би дрскост први проговорити са њом, нужно је стајати и трпељиво чекати, док она не изволи да проговори са нама.
Икона се рађа из живога опита Неба, из Литургије, због тога се иконописање увек посматрало као црквено служење, као Литургија. Пред иконописце су се постављали веома високи морални захтеви, исти онакви, као и пред клирике. Икона је сведочанство Цркве о Богооваплћењу, о томе, да је Бог дошао у свет, оваплотио се, сјединио се са човеком до те мере, да сада свако може узрасти до мере Бога и обраћати се њему као Оцу.
Следи да је Иконописац сведок (очевидац). И његове иконе ће бити убедљиве, онима који пред њима стоје, у тој мери, у којој се он сам приопштио свету, о којем је дужан да говори. И тако, може ли сведочити о Богу човек који не припада Цркви? Да би сведочио Еванђеоску Истину, нужно је да он сам буде њој приопштен, нужно је да само њом живи, тада ће та проповед посредством слике и боје- свети су оци стављали икону упоредо са проповеђу- доносити плодове и у друга срца.
Цркава проповеда истовремено и речју и сликом, због тога икону и називају учитељем. Више поменути кнез Јевгениј Трубецкој дао је прекрасно (прелепо) одређење руске иконе: „Умозрење (умно сагледавање, сагледавање умом) у бојама“. Икона- то је оваплоћена молитва. Она се саздаје у молитви и ради молитве, ради покретачке силе која је израз љубави ка Богу, стремљење к Њему, ка савршеној Лепоти. Према томе ван Цркве, у истинском смислу икона не може да постоји. Као једна од форми проповеди Јеванђеља, као сведочанство Цркве о Богооваплоћењу, она је саставни део богослужења- као и црквено певање, архитектура, обред.
Но сада, можемо рећи, икона не заузима у богослужењу одговарајуће јој место, и однос према њој није онакав какав треба да буде. Икона је постала просто илустрација догађаја који празнујемо, стога и није битно, каква је њена форма, и због тога ми сваку представу, чак и фотографију поштујемо као икону. На икону су одавно престали да гледају као на богословље (теологију) у бојама, штавише ни не сумњају, да икона може да изопачи вероучење, исто као и реч, уместо да сведочи о Истини, она може лажно да сведочи.
Својим коренима икона улази у евхаристијски опит Цркве, нераскидиво је свезана са њим, као и уопште са степеном црквеног живота. Када је тај степен био висок, и црквена је уметност била на висини, када је пак црквени живот слабио или је наступало време његовог пропадања,- пропадала је, коначно, и црквена уметност. Икона се често претварала на слику са религиозним сижеом, и њено поштовање је престајало да буде, уистину православно. За потврду овога може се приметити да у нашим храмовима има много икона неканонских, забрањених Саборима, нарочито, икона такозване „Новозаветне Тројице“ и „Очинство“. Старозаветна забрана сликања Бога није укинута у Новозаветно време. Ми смо могућност сликања Бога добили тек након што је Реч постала тело, постала видљива и опипљива. По божанству Христос је неописив и немогуће га је насликати (неизобразив), но како су се у Исусу Христу божанска и човечанска суштина (природа) сјединиле несливено и нераздељиво у једну Личност, ми сликамо Богочовека Христа, који је ради нашега спасења дошао у свет и који ће у њему пребивати до свршетка века. Црква учи о предвечном рођењу Сина од Оца, а на икони „Новозаветна Тројица“ ми видимо Сина оваплоћеног у времену, како седи упоредо са Оцем, који је „Неизрецив, Неизмерљив, Невидљив, Недостижан“ (речи из молитве Анафоре у литургији светог Јована Златоустог). И Дух Свети јавио се у виду голуба само на Јордану, на педесетницу Он се јавио у виду огњених језика, на Тавору- у виду облака. Дакле голуб није лични слика Светога Духа, и на тај начин могуће га је представљати једино на икони Крштења Господњег. Стоглави и Велики Московски Сабор забранили су сличне представе, но не обраћајући пажњу на то њих је могуће срести у готово сваком храму, и свакој продавници икона. Чак и у Даниловом манастиру за иконостас храма Отаца Седам Васељенских Сабора била је насликана икона „Очинство“. Па ипак тамо су готово сви клирици са вишим теолошким образовањем. Вредно је дивљења, на који начин лично и човечанско преовладава над мишљењем Цркве, која је једина чувар Истине и која је једина изражава.
Иконописање је саборно стваралаштво, то јест стваралаштво Цркве. Оригинални творци икона су свети оци. Иконографски канон, као и богослужење, формирали су се током столећа и обликовали су се негде у дванаестом веку, и у том облику дошли су до нас.
Црква је увек придавала много пажње својој уметности, водећи бригу да она изражава њено учење. Сва одступања отклањала су се саборно. Тако, на стоглавом сабору питање иконописа заузимало је веома важно место. Нарочито се расправљало о икони Свете Тројице.
Постоје четири иконе Свете Тројице. Оне су поменуте у чину освећивања тих икона у нашем требнику. То је – јављање Бога Авраму у лику три анђела; силазак Светог Духа на апостоле; Богојављење и Преображење. Све остале представе Свете Тројице треба одбацити, као изопачење црквеног учења. У споменутој књизи Леонида Успенског „Теологија иконе православне Цркве“ налази се поглавље „На путу ка јединству“, у којој се икона педесетнице разматра као икона Цркве. Зашто на тој икони не може да се прикаже Пресвета Богородица? И због чега икона Педесетнице престаје да буде икона Цркве уколико на њој прикаже Мати Божија, зашто се она претвара једноставно у икону Богородице окружене апостолима?
На тој икони ми видимо апостоле који седе у Сионској горњици, који представљају прву црквену општину, зачетак хришћанске Цркве. Умесно је овде приметити, да икона није представа конкретног Историјског догађаја. На икони Педесетнице готово увек се представља апостол Павле, који тамо није био, апостол Лука, који није припадао броју дванаесторице. Глава Цркве је Христос. Због тога центар иконе остаје празан: на том месту које припада Христу као глави Цркве нико други не може бити представљен.
Данас нема дефинисаног и израженог мишљења Цркве по питању црквене уметности, а тим пре, контроле црквених власти над њом. И под ограду Цркве прихвата се готово све. Ја сам се давно позабавио питањем, на које ни данас немам одговор: због чега веома побожни представници клира, многи монаси не прихватају икону као неопходност?
Могуће је у потпуности схватити људе, који потпуно искрено признају да им је канонски насликана икона несхватљива, но никако није могуће сагласити се са оним који одбацује икону из разлога њене несхватљивости. Многи су свештенослужитељи убеђени, да је канонска икона тешка за прихватање од стране простог народа, и боље ју је заменити са представом световног сликарства. Ја сам међутим уверен, да су за већину стихире, ирмоси и сам богослужбени језик још неразумљивији, да и не говорим о структури богослужења, ипак, једва да некоме дође мисао да упрости богослужење примерено слабом духовном образовању. Задатак Цркве је да узводи људе ка висини боговиђења, а не да она сама снисходи људској неукости. Због тога одбацујићи истинску (оригиналну) православну икону тим самим ставља под сумњу правилност свог поимања богослужења и, нарочито, Евхаристије, из које се икона рађа.
Отацмилић
