Исцељење је потреба свакога од нас који смо заробљени страдањем и болешћу греха. Грех је од човековога пада па на овамо, она најстрашнија болест која, у ствари, човека чини смртним и која разара и покушава да разори оно што је у њему од Бога саздано, а то је лик Божији.
Ђаво и нема другу потребу него да унесе грех у свет и свакога човека, управо из разлога да би се на тај начин ругао лику Божијем, од кога је и кроз кога је, и у коме је, саздан сваки човек. Он не може Бога да нападне другачије него само да лик Његов који је у нама, покуша да унизи и покуша да оскрнави. И никад то не може да уради сам, него ми сами пристајемо да будемо саучесници у том гнусном делу устајања на лик Божији. Зато, у ствари, ми и болујемо, и болест се у свету као последица греха, јавља у многим видовима. Она кроз генерације и начине нашег живота мења облике, јавља се као ова или она епидемија, али увек праћена истим симптомом, а тај симптом јесте -колективно богоодступништво.
Кад год се човек удаљи од Бога и кад год људски род буде сам себи довољан, онда нас (тако смо видели кроз историју) протресу и растресу многе моћне болести, које покажу на крају да човек сам за себе, без Бога, у ствари није ништа. Ми људи често бежимо од тога; покушавамо да сагледамо ствари из другог угла, да видимо све очима овога века, да се само надамо времену и да заборавимо да испред нас стоји непредвидива и непрегледна вечност. Зато вера јесте нада и потврда свих ствари, испуњење оних који препознају Сина Божијег. И зато ми вером покушавамо да ходимо, да вера буде основ свих ствари и да вера буде (по апостолу Павлу), провера ствари невидљивих.
Колика је у ствари наша вера, показује живот наш. Он је увек превртљив, никад стамен и никад утврђен у путу Божијем. Међутим, Бог нас као такве воли, видећи у нама оно што је право, што је истинско, што је по лику Његовом створено. Зато Бог и јесте највећи сапутник у нашем животу јер се труди да нас исправља. Ненамеметљиво стоји поред нас, крепи нас, чека наше покајање, гледа нашу малу врлину да би покрио мноштво грехова наших. Зато и када буде судио, суд ће Његов бити праведан, јер Господ неће тражити вољу своју него вољу Очеву, а у ствари, судиће нам по мери по којој ми судимо.
Јеванђељске речи у којима се говори да „како чујем – онако судим“, не значе ништа друго него у ствари оно, да како смо ми судили, тако ће нам се судити; оно што Отац наш чује, је у ствари онај наш суд који смо ми изрекли свету, другима, Богу, понекад и себи. Зато никад немојмо да се стављамо као судије ни себи, а камоли другима, зато што је суд у Божјим рукама и зато што је суд Божији – истински, неподмитљив и онај који ће дати праву меру свакоме. Увек ће бити милостивији од онога, како ми размишљамо, увек ће бити човекољубивији од сваког нашег хуманизма.
Зато ми као људи гледајмо да не осуђујемо једни друге, надајмо се у милост Божју, јер милост Божија и јесте оно што ће нас спасти, ни једно наше дело неће бити довољно да задовољи Бога. Ми људи, у ствари, посматрамо обратно ствари! Уместо да гледамо да је Бог тај који нас спасава, ми сматрамо да нас наша дела, наши животи и оно што смо ми, спасава. То никад не може да нас спасе, јер ми то не можемо. Шта може да допринесе црв из прашине, Богу Створитељу?
Тако нека Бог да, да се крепимо у ове дане светога, великога и чудеснога поста, зато што је пост време кад треба да преиспитујемо себе. Време кад треба да се исправљамо. Време кад треба да ходимо ка врлини. Знам да падамо, знам да је тешко, саплићемо се, ваљамо се, устајемо, али опет нека нас Господ подржи да ходимо стопама Његовим. И нека нам дâ, да угледамо радост вечности, радост сабрања са свима светима; и наше упокојене који су већ код Господа, да се и са њима сусретнемо у радости, у љубави, у заједници, у жељи да поделимо вечност са њима, јер само тако у ствари и јесте човек жив. Само онда док Црква, док заједница Цркве, врши спомен и сећање на Њега. Оно што твори заједница Цркве, то у ствари, колико год грубо звучало, и јесте воља Божија, а она је, да сви буду једно.
Бићемо једно онда кад покажемо мало љубави према другима. Зато немојте пост да сведете на формалност узимања и одбацивања намирница. Проширите свој пост на врлински живот, трудите се да се измирите са онима са којима не можете, гледајте да имате радости и љубави онда када је тешко, да потрпимо и носимо бремена једни другима.
То је у ствари пост и то је уздржање а не само одбацивање ове или оне намирнице на уштрб друге намирнице. Јер ни једна намирница није прљава. Прљав и скрнавитељ може само да буде човек. Све друго у свету ништа не скрнави; нема те животиње нити те биљке, нити тога у свету што може било шта да оскрнави, осим нас људи, који својим помислима, својим животима, обесвећујемо овај свет. Зато што смо ми људи једна обична депонија греха, који просто, сем тога, ништа и не видимо.
Али Бог је милостив, нека нас помене, нека нас спасе, нека нас доведе у познање истине. Нека нас осоколи да се окрећемо к’ Њему и да завапимо као они древни Израиљци после свих благодатних дарова, после свих промашаја које смо направили, да завапимо и да кажемо :
„Нећемо да се клањамо Богу туђем, клањамо се теби, Богу једноме, за другога бога не знамо. Ти нас спаси, Ти нас помилуј, Ти нам отвори врата Царства свога, Ти са нама подели вечност!“
