Неки човек рече старцу Пајсију:

– Спавам по цео дан.

На шта је Старац одговорио:

– Нема ништа лоше у томе, док спаваш, не грешиш.

Како су величанствени ови свети људи: чак и када им откријемо своје грехове, грешке и разне лудости, они све то претворе у добру мисао, јер су скромни. Смирење им омогућава да на све гледају на благодатан начин, да приклоне главу и да се не понашају арогантно, као што то ми чинимо и кажемо:

– Слушај шта ћу ти рећи! Остави то! Поправи то на овај начин!

Не, свети људи не говоре такве ствари, нити било шта траже, нити су захтевни према другом, већ само према себи. Они себе укоревају, кажњавају и боре се против себе. Воле све друге људе и обожавају све и свја. Био сам задивљен речима св. Нифонта Константинопољског: „Кад видиш човека, падни у свом уму пред њим и поклони му се.“ Можеш ли се поклонити другом? Можеш ли да повијеш главу као кад се савија класје пшенице? Када пшеница порасте и у њој се налази зрно, клас постаје тежак и савија се. Када приметиш такву појаву кажеш себи:

– Ту је зрно, ту је садржај.

Ако имаш садржај, савијаш се. Ако не, онда те ништа не вуче на земљу и параш облаке. Али желиш да сагледаш себе, желиш да будеш другачији, попут класа на почетку свог раста, рецимо тако, у његовом детињству. Такав је, на пример, младић који је згодан, али себичан, који не жели да се помири са другим, јер има високо мишљење о себи, он се кочопери, и жели да буде примећен и да се његов глас чује …

Због тога је величанствено имати смирење, тражити од Господа смирење, поклонити се Господу, како би нас затекао понизнима и благословио нас. Будимо изузетно пажљиви, јер гордост је,у ствари, наш највећи проблем.

Највећи мој проблем је моја себичност. Шта то причаш? Јел и код тебе исто тако? Да, знам то. Схватам да се гордост односи и на вас. Ако заиста размислимо о мојим и вашим проблемима, видећемо да је себичност у суштини највећи кривац, буквално .. Можда ћете уложити приговор:

– Добро, онда шта сам згрешила да се разболим? Могу ли стварно да се разболим због своје себичности?

Не. Можда ниси болесна због своје себичности, иако себичност утиче и на тело, али тај протест против болести која је у теби је опет манифестација себичности. Да си се смирила, ти би на прави начин сагледала своју болест. Јел` разумеш? Јер није проблем у самој болести; питање је како болест сагледавамо, како се болест тумачи и да ли човек то тумачење прихвата.

Твој „его“ је увек крив. Ако у свему проналазиш замерку, стално кукаш, ако си незадовољан, ако гунђаш на свој живот, ако ти нешто недостаје и ти се жалостиш, то се све догађа јер ти недостаје Христос и смирење. Недостаје ти смирење, али зато си пун самољубља (егоизма).

Неки се људи питају:

– Како се то могло догодити? Одакле та невоља?

Одасвуда. У амбис себичности се може упасти одакле било. Нико вам неће указати на безбедан пут. Проблеми могу доћи одасвуд. Као што се може десити да воз испадне из колосека лево или десно тако се дешава са нашом душом. Постоји изрека да у животу пролазимо кроз многе замке и зато певамо током поста: „Душо моја душо моја устани! Што спаваш? “ Искушења долазе и увлаче нас у мрежу егоизма.

Ђаво највише жели да нас ухвати у замку себичности, као што је некада ухватио у ту замку наше прародитеље, присиливши их да себе вреднују више од свега и да своје мишљење сматрају једини истинским.Тако и ми понављамо после њих исто:

– Хоћу да буде како ја кажем!То како ја мислим то је исправно! Требало би да буде тако! То је то! Нећу да се расправљам око тога више. Инсистирам на свом мишљењу – крај приче!

Сви ми заправо патимо од сопственог егоизма, још више од тајне себичности, која је притајенија и опаснија, јер је невидљива. Прикирвена гордост највише штети човеку. Чиме се грешник уопште горди? Чак и ако је себичан, ако схвати свој грех, то је као да каже: „Свима сам на подсмех. Сви ме у мом суседству познају. Сви знају да се свађамо кући, да се дрогирам … Сви знају колико сам лош човек. “

За разлику од таквог човека, тебе сматрају финим. Фини људи поседују подмуклију себичност, јер се она не манифестује отворено. Човек који не може да се суздржи да греши пред свима, на крају завршава тако што га сви презиру и клоне га се, а ту је њихова шанса. Јер кад се људи окрену од тебе, Бог те воли. Да ли разумеш ово? Бог воли грешника од кога си ти окренуо главу.

Када видиш неког ко отворено греши на улици, ти се узнемириш и кажеш:

– Види до чега је ово дошло. Какво је ово друштво? Шта је људи са вама?

Са тим твојим осуђивањем, посипаш блатом тог човека и тако га понижаваш. Ти си губитник али тај човек је победник. Губиш зато што се окрећеш од њега чији је егоизам видљив. Губиш зато што се клониш човека коме је гордост видљива. А када ћеш видети своју скривену гордост? Гордост коју нико други не види. Само ти знаш да она постоји. И Господ. Можда твој духовни отац зна; ако икада има времена да ти укаже, полагано додирујући оно што ти се не свиђа, она подручја где боли.

Људи презиру грешнике, склањају се од њих, и са оваквим презиром грешници перу себе од својих грехова. Да ли знате, кога би требало да се прикривени егоисти – такозвани „добри људи“ – клоне?

Сами себе, и то ће бити њихово чишћење од греха. Јер, ако одустане од своје себичности, очистиће душу. Онда ћете моћи себи рећи:

– Видиш, људи ме сматрају добрим човеком. Па ипак стидим се себе! Згрожен сам гледајући себе! Они ме зову „добрим“, али ја знам за себе да сам лажов и лицемер. Једноставно они не знају, не могу да знају моје страсти, моје слабости, моје пороке, мој тајни живот, моје речи, моје фантазије, о животу како живим у свом дому и како се односим према најмилијима … Нисам такав каквим се представљам.Ја сам лош човек.

Ако се не стидите својих скривених дела пред људима у вашој околини, то значи да вам се та ваша дела допадају. Зато их понављате. Неки се жале свом духовном оцу:

– Знаш, оче, твоје речи су повредиле мој понос.Повредио си моје самољубље.

Међутим, нема ништа лоше у томе што су ти понос и самољубље повређени. Не брини за то. Када је твој брат увређен, иди и помози му. Али када је твој егоизам повређен, заборави, пусти то.

– Али како то да успем?

Пусти свој рањени „его“, оставите га нек умре. Нека цркне у потпуности и не покушавај да га касније реанимираш. Немој ићи свом духовнику да твој рањени егоизам још потхрањује, већ радије иди да он тај твој егоизам доврши.Немој се упињати да му објасниш како се други неправедно односе према теби, већ реци: „Ја сам погрешио!“

Јер ако тражиш самооправдање, како можеш да васкрснеш своју душу?

 

 

 

Из књиге „Када Христос постане твоје све“

Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД

hramsvetijovan.blogspot.com

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име