Постоје два смеха: светли и тамни. Они се моментално препознају – по осмеху, по очима онога који се смеје. У себи га можеш препознати по духу који га прати: ако нема лаке радости, ако нема тананог, срце омекшавајућег поветарца, такав смех није светли смех. Ако ти је у грудима опоро и суво, ако ти се осмех криви, такав смех је – прљав. Такав је смех после анегдота, после било каквог исмејавања над хармонијом света. Искривљена хармонија света криви душу човека, и то се изражава у кривљењу црта лица.
„Тешко вама, који се тако смијете сада, јер ћете заплакати“ (Лк. 6:25).
Заплакаћете!
Зато што ћете увидети да своју радост нисте приложили ка ономе чему се радост може приложити, него ка ономе што је достојно муке.
„Благи осмех“ је огледало нађене хармоније. Свети се осмехују не смејући се. Смех, као пуноћа чисте радости, јесте стање будућег века. Блажени сте ви који данас плачете, јер ћете се ви смејати. Аскетичко искуство просветљења и преображења човека саветује, чак, осмехивати се не показујући зубе (боље је и мало мање радости, него да се уз њу провуче макар и најмања, нечистота!)
